Način vrednovanja znanja i sposobnosti učenika u obliku brojeva veoma šturo govore o onome što ocenjuju. Nastavnici i profesori takođe nemaju ujednačene kriterijume za ocenjivanje, a kriterijumi su subjektivni.
Šta to oni ocenjuju?
– Koliko učenik pažljivo prati nastavu i koliko se uključuje u nju.
– Kakva mu je memorija
– Kako razume gradivo
– Kako primenjuje stečeno znanje
– Da li je inventivan
– Da li uči redovno
– Da li čita i van nastavnog gradiva vezano za tu oblast
– Kakava je zainteresovanost za odgovarajući predmet ili oblast
– Da li odrađuje domaće zadatke
– Kakvi su rezultati na testovima
– Kako prezentuje stečeno znanje
…itd
A kako izražavaju te svoje ocene?
Sa jednim od nekoliko brojeva.
Svaki učenik ima svoje karakteristike i svako znanje ima svoje karakteristike.
Svaki predavač ima svoje karakteristike i svako ko ocenjuje ima svoje kriterijume.
I šta onda može da se zaključi iz neke ocene od 2 do 5 o učeniku i o nastavniku?
Štaviše, na kraju se uspeh svede na odličan, vrlodobar, dobar i dovoljan (govorim o onima koji su završili godinu).
Možda je taj učenik genije za neku oblast, ali njegove fizičke sposobnosti ili nezainteresovanost za neki predmet čine da je njegov ukupan uspeh dovoljan ili dobar. I čemu služi ukupan uspeh?
Možda je upravo time potencijalni genije nateran da daleko više vremena posvećuje onome za šta nema talenat, dok ono u čemu može da napreduje zapostavlja.
Kako onda na osnovu brojčanih ocena i uspeha usmeriti obrazovanje tog učenika, na zadovoljstvo učenika i društva?
Kako znati koji je od gorenavedenih elemenata uticao na ocenu koju je dobio za određeni predmet i kakav je kriterijum primenjen u tom ocenjivanju. Danas već imamo mogućnosti da proizvedemo softver koji će formirati testove po raznim osnovama, prikupljati podatke i davati detaljne katakteristike učenika koje će ga opredeljivati za ono gde će moći da se najoptimalnije ostvari. Sa druge strane, neće biti opterećen teretom uspeha (auspuha :)), već posvećen onome za šta je najviše motivisan i u čemu može da se najviše usavrši, ostvari i pronađe svoj smisao života.
Hvala na pažnji, džaba sam ovo pisao.
Zoran Životić
Mislim da ni oni sami neznaju sta ocenjuju posto vise od 90% prosvetnih radnika, jedva ceka da zavrsi cas i da zbrise sa posla.
A pedagogoija… koja pedagogija vecina nisu pratili tu nastavu.
Hvala izuzetcima na njihovoj posvecenosti deci, i tim izusetcima treba povecati platu a ovim ostalima naprotiv smanjiti platu jer im je i ovo suvisto,
G.“Knez“ako postoje kriterijumi ne vidim potrebu da komentarišete i Vi procenjujete rad tj.ocenjivanje.Najlakše je “smanjite platu“.Ako se ne promeni ovakav odnos i omalovažavanje rada nastavnika biće još gore.Kriterijumi su “propisani“Zakonom o ocenjivanju i standardima.Ima pedagoga,nema potreba dodatno da nas “doškolavaju“jer neko to od Vas naplacuje a primena je ravna nuli.
O tome se I radi. Zakon je Los, kriterijumi takodje. A vecina nastavnika se krije upravo iza zakona I propisanih kriterijuma
Zakon o ocenjivanju i kriterijumi? Postoji pravilnik koji u zavisnosti ko ga čita može biti jasan ili nejasan, ali sigurno ne i precizan http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2015/09/Pravilnik-o-ocenjivanju-u%C4%8Denika-u-srednjem-obrazovanju-i-vaspitanju-za-objavljivanje-1.pdf
I tu imamo – citiram
„Ocena predstavlja objektivnu i pouzdanu meru ostvarenosti propisanih ciljeva, ishoda učenja, standarda postignuća i razvijenih kompetencija, kao i napredovanja i razvoja učenika i pokazatelj je kvaliteta i efikasnosti zajedničkog rada nastavnika, učenika i škole u celini.“
Šta imamo u stvari u Srbiji?
Škola sa jedne strane iz njoj poznatih razloga, a roditelji sa druge strane iz njima poznatih razloga stvaraju pogodno tlo za niveliranje uspeha kod dece čime se jasno gubi kvalitet. To nazalost nikako ne moze biti dobro i stimulativno, jer nikako ne prati realan napredak deteta. Svako dete treba da ima realan, jedinstven i samo svoj uspeh i da se “takmiči” samo sa samim sobom. Ovako kako je totalno je demotivišuće za decu, a daje samo lošu opštu sliku koju niko nažalost ne želi ni da primeti, a jos manje da konstatuje. I zato je to u Srbiji tabu tema. Sve diraj, ali “sve petice” nikako.
A kako bi se to moglo efikasno i „brzo“ promeniti? Uz malo želje i volje i sigurno ne bez extra sredstava iz budžeta.
Ministarstvo bi trebalo da jednom godisnje obavlja državne testove i da se ta ocena takodje unosi u dnevnik, a da se uz pomoć elektronskog dnevnika ne vrši subjektivno zaokruživanje i namicanje, već da to bude srednja ocena. Manje usmenog odgovaranja, a više i češće pismenog testiranja. I onda kad nastavnikova „petica“ drastično odstupa od ocene sa državnog testa onda će i nastavnik biti objektivniji, ali i bolji u izlaganju, precizniji u zahtevanju i objektivniji u ocenjivanju.
Takodje ministarstvo ima obavezu i dužno je da organizuje seminare u školama (tzv. studijski dan – radni dan za nastavnike, a neradni za decu, kao razmena iskustva ) i povremeno nastavnicima dostavlja primere testova koji bi bili dobar uzor za samostalno sastavljanje sličnih.
Nije to nikakvo „doškolavanje“ već samo razmena iskustva i updejtovanje.
I još nešto, nastava bi trebala da se bazira više na uzajamnoj diskusiji, istraživanju, argumentovanju i projektima i tada djak više od nastavnika može očekivati smernice i konsultacije, a manje neka klasična predavanja iz proslosti. To svakako podrazumeva širinu sa obe strane, a i mogućnost multidisciplinarnosti, ali i manju nastavničku normu, više zaposlenih kao i više vremena za temeljno pregledanje češćih testova.
Dakle ako već imamo pravilnik onda treba da postoje i jasna, a i precizna pravila, što u postojem pravilniku baš i nije slučaj.
Nataša,razumem predloge,ali za realizaciju predloženih aktivnosti treba puno saglasnosti, prijava,odobrenja,akreditacija.Ne mogu da se realizuju “dani za razmenu“ ako planom nije predviđeno ili Pravilnikom,Zakonom.Počinjete i završavate komentar isto……dodajem nastavnici rade po Pravilniku! Ne funkcioniše rad u školi po “dogovorima,preporuci,tumlačenjima“.Pozdrav i više ne komentarišem jer RADIM U ŠKOLI u Srbiji,ne u Holandiji,Finskoj….
Nazalost realne tekstove i konstatacije danas svi zaobilaze….dzaba ste pisali kao i ja, ali ako ste propustili sigurno ce vam znaciti da procitate moje iskustvo „kako treba da izgleda skola“ http://localhost/symbiotica/zelena-ucionica/old/mama-iz-holandije-osnovna-skola-im-je-zabaviste-u-poredjenju-sa-skolom-u-srbiji/
U vezi softwera koji vam pomazu da odaberete zeljeni profil moram da dodam. Oni su dobri kad je dete sigurno sta zeli, softwer „postavlja“ previse pitanja i jako puno nijansiranih odgovora, ali kad je dete nesigurno onda je tu skolski supervizor koji detetu pomaze i u saradnji sa nastavnicima i njihovim zapazanjima i u razgovoru sa detetom pomaze u izboru profila i izbornih predmeta. Naravno podrazumeva se da roditelji svoj deo razgovora obave kod kuce, ali skola ipak ima veci uticaj na dete nego roditelji, sto ne mislim da je lose, jer danasnji roditelji su nerealni i vrlo cesto subjektivni kad je njihovo dete u pitanju.
U Holandiji ne postoje „sve petice“. Svaki uspeh preko 7,5 je super, posebno ako je ostvaren u zadnje tri godine srednje skole. A nije bas tako cesta pojava, takvih je 4-5 u razredu. E a onda ako i ostvaris takav uspeh, a mentori se menjaju svake godine onda te mentor pita da li taj uspeh ostvarujes sa lakocom ili sa stresom uz puno odricanja i ucenja. Moras biti svestran, socijalan, lezeran a i spontano da ti skola ide od ruke. Jednostavno zracis kao persona sigurnoscu i samopouzdanjem.