Како да осећај захвалности не постане терет?
– Године када су деца мала су најбоље године у животу и деце и родитеља, али деца то тада не схватају. – рекла је мајка ћерки.
– Да ли су године када си била мало дете биле најбоље у твом животу? – ћерка је одговорила питањем.
Мајка се збунила. Одувек је доживљавала период када је она, мајка, била млада, а њена деца мала, као најбољи период у свом животу, и она је – са готово невино непромишљеном себичношћу коју понекад показујемо једно према другом – претпостављала да је оно што је најбоље за њу мора да је било најбоље и за њену децу.
Одговор ћерке дао је мајци време да размисли. Могла је добро да види да ако она сама не жели да се врати у детињство, вероватно неће ни њена одрасла деца. Једноставно никада није размишљала о томе на тај начин, а требало је.
Иако се често са носталгијом враћамо на детињство, прве године су ретко најбоље у нечијем животу. У ствари, када би то био случај, вероватно би ово био знак да живот те особе није прошао добро. Многи сањају да поново буду млади, али мало ко жели да још једном има 5 или 7 година, колико год да романтизујемо наше предшколске године. Деца знају да могу да се развију у одрасле људе, слободне да уређују свој живот како им одговара, и радују се томе.
Када ваша деца одрасту, желе да живе својим животом, а ако и даље будете заинтересовани за њих као што сте били када су били млади, вероватно ћете им постати терет… Не мислим да треба да будете без интересовања за њих, али нечије интересовање треба да буде контемплативно и, ако је могуће, човекољубиво, али не и претерано емотивно. Животиње постају равнодушне према својим младунцима чим млади могу да се брину о себи, али људима је то због дужине детињства тешко. – филозоф Бертранд Расел, „Како остарити“.
Раселов разуман савет за старост је да људи одржавају „снажне безличне интересе који укључују одговарајуће активности“.
Али ако сте један од оних који су неспособни за безличне интересе, можда ћете открити да ће вам живот бити празан осим ако се не бавите својом децом и унуцима. У том случају морате схватити да, иако још увек можете да им пружите материјалне услуге, као што је џепарац или плетење џемпера, не смете очекивати да ће уживати у вашем друштву.
Расел је овде вероватно превише песимистичан. Ми свакако можемо да уживамо — и заиста уживамо у великој мери — у друштву наших родитеља као одраслих. Неки родитељи постају добри пријатељи са својом одраслом децом. (Мада и овде треба бити опрезан: у једном случају, мајка је тако везала свог одраслог сина за себе да се није оженио све док мајка није умрла – у том тренутку је био у средњим четрдесетим – пошто није могао да се осећа тако близак ни са једном женом као са својом мајком.)
У сваком случају, обично је контрапродуктивно фокусирати се опсесивно на своју децу и унуке. Родитељи који чине да се њихова деца осећају као да су њихове посете једино што им преостаје да се радују не могу да буду добри пријатељи, већ су једноставно оне особе које се „прилепе“ за друге.
С друге стране, родитељи који науче нови језик, учлане се у читалачки клуб, оду на одмор или на неки други начин пронађу изворе радости и испуњења који нису повезани са њиховим синовима и ћеркама, много су „симпатичнији пријатељи“.
Постоји ли дуг захвалности?
Пре неколико година, жена у Кини успешно је убедила суд да законски примора њену одраслу ћерку да јој да „финансијску надокнаду и посећује једном у два месеца, као и најмање два државна празника годишње“. Већина родитеља не би прибегла правном систему чак и када би могли, али неки инсистирају на томе да им деца дугују посете или чак да учествују у доношењу важних одлука детета. Верују да добро дете испуњава синовску дужност захвалности.
Шта деца дугују родитељима, ако им уопште дугују?
Питање захвалности је деликатно. Када су и добротвор и корисник врли људи, доброчинитељ делује без очекивања добити. Корисник је захвалан и понаша се у складу са тим. Понекад, међутим, то није оно што се дешава ни уопштено, а ни у случају родитеља и њихове одрасле деце.
Као прво, родитељи можда нису испунили своје родитељске дужности. У том случају одрасло дете може оправдано да у потпуности прекине контакт. Али мањи је број оваквих ситуација. Већина родитеља ради прилично добро када су њихова деца мала. Само што многи не знају како да одгајају одраслу децу.
Родитељи који стоје између своје деце и онога што они виде као суштинско за своју срећу, ризикују да пониште добро које су можда чинили годинама.
Осећај захвалности и „трошкови“ дужности не смеју да буду терет због којег други пожеле да за њих никада ништа нисте урадили. Постоје, дакле, случајеви у којима сам родитељски чин инсистирања на захвалности – или на одређеној врсти захвалности – може поништити претходно учињено добро којим су задужили сада већ одрасло дете.
