Šta rade učitelji a kako to vide pojedini roditelji

25 februara, 2020

Već u nekoliko navrata sednem i napišem dobar deo teksta na ovu temu a onda sve izbrišem iz razloga što sebi postavim pitanje šta i kome objašnjavati? Ljudi su jednostavno zacrtali u svojim glavama neke stvari i nije ih lako ubediti u suprotno. A greše. Greše i to mnogo. Ako se pitate, šta je zapravo to što me navelo na pisanje ovog teksta, reći ću vam da je mnogo razloga u pitanju. I ranije su postojale kritike na račun učitelja ali sa određenom dozom uzdržanosti ali ovo što se dešava zadnjih nekoliko godina prevazilazi svaku meru pristojnosti. Danas svako daje sebi za pravo da kritikuje učitelja i njegov rad bez da malo dublje razmisli o svemu. Obično se samo zagrebe po površini mnogih tema koje se tiču uopšte prosvete a naprave se takve drame da ih je teško objasniti a kamo li rešiti.

Foto: Canva

Slobodno mogu reći da mi najveću mučninu izazivaju komentari kako učitelji ništa ne rade već odrade 2-3 časa i idu kući, kako imaju nekoliko raspusta, kako učiteljice dobijaju poklone za 8.mart, kako učitelji ne vaspitavaju decu, kako su krivi za sve što se desi u školi itd. Ovim putem bih zamolila sve, koji žele da komentarišu ovaj tekst, da najpre pročitaju/prouče Zakon o osnovnom obrazovanju, da pročitaju prava i obaveze učenika, roditelja i nastavnika, da realno i nepristrasno sagledaju situaciju u školi i odeljenju svog deteta kao i ponašanje, trud i rad svog deteta, da dobro izvagaju svako „za“ i „protiv“ i na kraju da dobro razmisle o svemu pa tek onda neka kritikuju, hvale, podržavaju, predlažu, … Znam da i među učiteljima i uopšte među nastavnim osobljem ima svakakvih ljudi ali i za takve ima leka. Postoje mnogi načini da se reše problemi takve vrste. Nego da pređemo na stvar. Govoriću iz svog iskustva i iz mog ugla gledanja na celu situaciju a ako budem nešto propustila nadam se da će me neko od kolega dopuniti.

I učitelji greše

Učitelji su ljudi kao i svi ostali i sasvim je normalna pojava da i oni nekada pogreše. Ako se desila neka greška ne treba odmah dizati paniku, potezati direktora, inspekciju i šta ti znam koga već. Ako ste već uvideli da učitelj negde greši u vezi vašeg deteta, zar nije pametnije porazgovarati o tome sa učiteljem i to na civilizovan način, ukazati mu gde greši, naći neku sredinu, jednostavno zajedno naći rešenje. Pa zar se vama nikada u životu nije desilo da pogrešite?

Učitelji imaju porodice, imaju obaveze i van škole, imaju svoje probleme, muke i nervoze. Ali uprkos tome, učitelj u školu mora doći i psihički i fizički odmoran i spreman. U našoj profesiji strogo se zabranjuje mešanje privatnog i poslovnog. Još kao student, dok sam išla na praksu, dobila sam savet od direktora škole koji ću pamtiti dok sam živa. Čovek mi je jasno stavio do znanja da za moje privatne probleme u školi nema mesta. Ovako je rekao: “Draga kolegenice, svaki put kada prođete kroz vrata ove škole, vi ste učitelj bez obzira na to što ste još uvek student. E, pre nego što pređete prag, uzmite jednu kesu i u nju spakujte sve vaše brige, muke, nervozu i probleme i tu kesu okačite negde na kapiji, pa uđite rasterećeni i spremni da pravilno donosite zaključke u datim situacijama, a kada se nastava završi i krenete kući slobodno na izlazu uzmite vašu kesu sa problemima i nosite je kući. Ovde nema mesta za vaše probleme“. Dakle, niko nas ne pita nizašta što nije u vezi sa školom pa ni mi nismo dužni da slušamo vaše privatne probleme osim ako nisu u vezi sa detetom.

Željena učiteljica

Treću pojavu, kojom sam više puta bila zgrožena, nazvala bih „željena učiteljica“. Željena od strane koga? Od strane roditelja jer se dete ništa ne pita, to su želje roditelja a ne detetove želje. To su takve drame i tu padaju tako teške reči da me je prosto strah kad samo pomislim. Pa eto, kriva je učiteljica koja je uzela dete za svoje odeljenje a nisu roditelji hteli tu učiteljicu.

Dragi moji roditelji, grešite i to toliko da ne možete ni da zamislite. Ali, evo, objasniću. Učitelj ne bira decu za svoje odeljenje. Decu im dodeljuje pedagoško-psihološka služba (pedagog i psiholog) koja je zadužena za testiranje dece za polazak u školu. Na testiranju se procenjuje sposobnost i spremnost dece za polazak u školu. Kada sva deca prođu testiranje, na osnovu dobijenih rezultata, formiraju se odeljenja koja će po sastavu biti približno ista ili slična. Šta to znači? Znači da ako treba da se formiraju, na primer, dva odeljenja prvog razreda, raspored učenika će biti takav da u svakom odeljenju ima isti ili približan broj nadarene dece, prosečne dece i dece koja su nešto slabija u odnosu na prethodne dve grupe. Takođe, vodi se računa i o polnoj strukturi (približan broj dečaka i devojčica u oba odeljenja). Dakle, učitelj ne bira decu.

A vi? Vi možete odabrati učitelja uz posebne uslove i posebnu proceduru na šta imate prava ali razmislite, i to dobro. Ako ste čuli od komšinice, rođake, prijateljice… da taj neko nije dobar učitelj, ne donosite zaključke na osnovu informacija koje ste dobili. Taj neko (učitelj) možda nije odgovarao njima i njihovom detetu ali vi niste oni i vaše dete nije isto kao njihovo. Možda će vašem detetu odgovarati baš taj učitelj. Pustite da vidite kako će se situacija odvijati a ako nešto ne ide kako treba, e tada iskoristite pravo da promenite učitelja.

Tako ga je učitelj vaspitao

Sledeća stvar tj. izjava, koja verujem iritira svakog učitelja, je „Pa tako ga vaspitao učitelj“. Da budemo realni, dete kada se rodi ne kreće odmah u školu već odrasta uz svoje roditelje. Samim tim osnovne obrasce vaspitanja i ponašanja dete stiče u porodici. Deca se ugledaju na vas, uče od vas i verujem da, baš kao i ja, svaki učitelj u detetu vidi njegove roditelje. Posao učitelja je da prvenstveno obrazuje i nadogradi vaspitanje koje dete donese od kuće. Ako vi niste naučili vaše dete osnovnom vaspitanju i ponašanju to će teško ispraviti bilo koja institucija. Dakle, ne očekujte nemoguće. Ako dete ne zna da se otpaci bacaju u korpu za smeće, da se starije osobe poštuju, da ne sme da pljuje gde god stigne… niko neće gubiti vreme na stvari koje su isključivo vaša obaveza.

Radno vreme učitelja

Neretko je tema komentarisanja radno vreme učitelja. Da razjasnimo neke stvari. Učitelj ne ide na posao da „odradi“ tih nekoliko časova već da RADI. To, za šta vi smatrate da učitelj odradi, to se priprema po nekoliko sati. Osim toga, radno vreme jednog učitelja ne svodi se na broj časova pomnoženih sa 45 minuta, naše radno vreme je mnogo duže. Nastavnici su orjentisani na samo jedan predmet, a mi? Ako znate koliko predmeta vam dete ima, onda znate da smo mi i matematičari, biolozi, geografi, istoričari, likovni umetnici, muzičari, nastavnici maternjeg jezika, fizičkog i još mnogo toga. E svaki taj predmet, odnosno, nastavnu jedinicu za svaki predmet, učitelj najpre treba da osmisli kako da ispredaje, a da deci bude zanimljivo. Kad osmisli kako će čas izgledati onda mora da napiše pripremu sa svim detaljima pritom vodeći računa da se zadovolje svi kriterijumi. Neretko se priprema i nastavni materijal, prezentacije, ima tu i seckanja, lepljenja, bojenja što je naizgled zabavno ali ima i višečasovnog sedenja ispred računara. I opet to nije sve, sve to treba sprovesti u delo, držati sve konce u rukama da čas ne ode u drugom smeru, proceniti šta svako dete u datom momentu misli, želi ili hoće da uradi. A standardno vođenje administracije? To neću ni objašnjavati. E tako, dakle, učitelj kad dođe s posla ne odmara kao što većina odmara posle osmočasovnog rada, već radi, i fizički i umno. Nekada je potrebno i po 12 sati raditi a da se opet sve ne završi.

Učitelj neće da radi s mojim detetom

Kada smo već kod održavanja časova, postoje i komentari kako učitelj ne želi detetu da objasni već vi kući morate da radite sa detetom. Pa dobro, evo najlakšeg i najboljeg objašnjenja. Okupite detetove drugove i drugarice, da ih bude ukupno oko dvadesetak, dajte sebi 45 minuta i svakom detetu posebno objasnite (sa svim detaljima) zašto je 2+2=4. Pritom vodite računa da deca ne galame, da ne ometaju drugu decu, predvidite šta će ko da uradi u svakom mogućem momentu, objašnjavajte gradivo detaljno, objašnjavajte svakom ponaosob, izdvojite par minuta da upišete čas, par minuta da pregledate domaći i par minuta na kraju časa da sve što ste radili ponovite i sve to spakujte u 45 minuta. Ako vam sve to uspe, čestitam, vi ste genije nad genijima. Ne razumem zašto neki roditelji ne žele sebe da uključe u radu sa detetom. Pa zar vi kući ne pogledate šta vam je dete tog dana radilo u školi, zar ne vežbate sa detetom, ne učestvujete ni u kom pogledu? Zar očekujete da vam učitelj dođe kući i radi sa detetom na onome što ono nije usvojilo u školi?

Znam da je svaka školska godina stresan period za svakog roditelja. Naročito u finansijskom smislu. Zbog toga smo i prinuđeni da slušamo izjave tipa: “Šta li ova učiteljica samo izmišlja, te kupi knjige, sveske, bojice, pribor, a da se detetu obnovi odeća i obuća, a užina… Da pare rastu na drvetu opet ih ne bi bilo dovoljno, a ona izmišlja svake godine druge knjige, ne može dete da koristi stare. I za šta im uopšte služi po nekoliko udžbenika za jedan predmet, pa ovakva sveska, pa onakva…“.

Evo ovako stoje stvari. Učitelj ništa od ovoga ne izmišlja i ne traži. U Zakonu o osnovnom obrazovanju jasno stoji – „Nacionalni prosvetni savet donosi na predlog ministra nastavne planove i programe za osnovno obrazovanje… U ostvarivanju obrazovno – vaspitnog rada koriste se udžbenici i nastavna sredstva koje na predlog nadležnog zavoda, odobri ministar. Ministar može da odobri više udžbenika za isti predmet u istom razredu“. Dakle, učitelj ne izmišlja potrebu za udžbenicima. Mada mislim da je pojedinim roditeljima mnogo bitnije da im je dete obučeno po poslednjoj modi nego što im je bitno iz čega će učiti. A što se užine tiče, ne moraju se svakog dana kupovati sokovi, sendviči, peciva, sami spremite deci užinu, biće i ukusnija i zdravija. Ali to je već druga tema.

Učitelji imaju nekoliko raspusta

Kažu imamo nekoliko raspusta. Naročito im bode oči letnji raspust. A niko nas ne vidi ili ne želi da nas vidi kada idemo na posao. Da razjasnimo i to. Učitelji nemaju letnji raspust dva meseca. Idemo na posao i u vreme raspusta. A odmor imamo samo onoliko koliko nas sleduje zakonski za šta dobijemo rešenje u kojem se navodi koliko dana imamo i datume kad počinje a kad se završava odmor. Što se ostalih raspusta tiče, i tad radimo. Ako nismo u školi onda smo pretrpani ostalim obavezama, planovima, pripremama itd. Eto, ako nekome nije bilo jasno kako to sedimo dva meseca kući a primamo plate, sad smo i to razjasnili.

Ekskurzije. Večita tema.

Počevši od destinacije, cene, putovanja, dnevnica itd. Naročito dnevnice. Meni lično nikakve pare ne mogu da plate obaveze i odgovornost koju imam tog dana. Vaše je da detetu spremite nekoliko sendviča, 2-3 sokića i još po neku grickalicu i da ga predate učitelju. Ali učitelj ne vodi samo vaše dete. A ako se ne daj bože dete povredi, učitelj je kriv. I sad se opet vraćamo na temu vaspitanja i ponašanja. Ali dok ne iskusite „čari“ ekskurzije, bolje da ne komentarišete.

To izgleda otprilike ovako: jutro, svi veseli, radosni, puni energije, mame i tate dovode dečicu, predaju ih učitelju i obično svako ima neko uputstvo za učitelja koje je u vezi sa njegovim detetom. Učitelj sve to treba da upamti. Svako dete je već dobilo džeparac, neki roditelji detetov džeparac daju učitelju (učitelj i to treba da upamti, koje dete ima koliki džeparac) i posle poljupca sa roditeljima sledi „ukrcavanje“ u autobus. E, tu kreću prvi problemi. Ko će gde i s kim sedeti. Ovaj neće s onim, onaj neće na to sedište već na ono koje je već zauzeto. Kada se to nekako reši, čim se zatvore vrata autobusa i autobus krene nekoliko metara, dok roditelji još uvek mašu, kese već uveliko šuškaju. Vi niste svesni da se istog momenta kreće sa vađenjem sendviča, grickalica, sokova, bombona i pored upozorenja učitelja, već posle par kilometara više od polovine autobusa povraća. Znam da će se mnogi smejati ali ovo je realna slika jedne ekskurzije. O svemu učitelj mora da vodi računa, da li je nekome muka, ko povraća, ko nema kesu, ko se bije, kome se ide u toalet, da moli šofera da negde napravi pauzu kako bi deca obavila nuždu, kako bi se umili oni koji su povraćali itd.

E sad, dolazak na destinaciju. Dok učitelj govori kako da se ponašaju i šta da rade kada napuste autobus, niko ne sluša, sada već svi pakuju sve one povađene slatkiše, sokove i sendviče i uopšte ih ne interesuje šta učitelj govori. Povisite ton i gotovi ste. Istog momenta se zovu roditelji i govori im se kako ih učitelj maltretira a kad se vratite tek onda ste nadrljali. Kada se već nađete van autobusa i nekako ih obuzdate, krećete u posetu nekoj znamenitosti. Uglavnom postoji kustos koji će vam ispričati neku priču u vezi te znamenitosti. Džaba taj čovek govori. Niko ga ne sluša, svi prevrću očima, zevaju, gledaju unaokolo i jedva čekaju kada će onaj momenat kada im date slobodu da se igraju, kupuju suvenire itd. A kad dođe taj momenat ne znate koga pre da gledate. Jedni trče na suvenire, drugi na sladoled, treći se tuku, četvrti bi da ide kući, petom se ide u vece, šesti vam traži džeparac jer je kod vas i želi da kupi baš ono što je roditelj strogo zabranio… A ti učitelju??? Koga je uopšte briga da li si gladan, žedan, umoran, da li ti je dobro… Ima da imaš deset očiju, ima da imaš osam ruku a poželjan je i nervni sistem hobotnice. Povratak kući – međusobno se razgledaju suveniri, još uvek šuška po neka kesa, neko je gladan ali nema više šta da pojede, neki spavaju, neki pevaju, opet se neko tuče, povraća… I kad stignete, niko vam ne kaže hvala što su deca živa i zdrava stigla kući, uzmu svoju decu, vratite preostali džeparac a sutradan vam obavezno dođu sa nekom primedbom u vezi ekskurzije. Rekreativnu nastavu, koja obično traje 7-10 dana, ne želim da komentarišem.

I šta smo na kraju zaključili? Šta to radi jedan učitelj? Za neke ništa, za neke mnogo. Nikada ali baš nikada ne potcenjujte nečiju profesiju ako o njoj imate površno znanje. Sve ovo što sam napisala, samo je deo učiteljske profesije. Sve izgleda lepo i lako, ali nije baš tako. Samo održavanje nastave je jako složen proces u kojem se moraju zadovoljiti određeni principi i kriterijumi, ostalo da ne pominjem. A ima mnogo toga. Takođe, ima i različitih roditelja, onih koji će sve ovo razumeti i onih koji nikada neće prihvatiti ništa od ovoga jer su oni to zamislili drugačije i neće odustati od svoje zamisli pa makar i na svoju štetu. Lično, ne žalim se, ovu profesiju sam izabrala zato što volim rad sa decom, što nesebično delim svoje znanje sa svima ali isto tako do srži znaju da me pogode pogrdni komentari na račun učitelja. Najviše komentari visokoobrazovanih ljudi.

A njima imam da poručim samo jedno: “Kad god krenete da pljujete po učiteljima, razmislite kako ste stigli do svojih visokih zvanja, ko vas je naučio da čitate, pišete, brojite, računate, ko vam je dao osnovu… Ili ste se rodili već naučeni“.

Autor: Ljiljana Dejanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Šta rade učitelji a kako to vide pojedini roditelji"

  1. UČITELJ kaže:

    Komentar na tekst„Šta rade učitelji,a kako to vide roditelji”.Bravo za strpljenje i detaljno objašnjenje.Pametnom je dosta reč „UČITELJ”, a ostalima sva teorija,slike,video-zapisi i joooš….nikada neće biti dovoljno jasni,jer ono što nemaju u sebi ,ne može da vide i razumeju u drugome.Zaboravili su „dobro svojih učitelja”,pa misle da su veći od njih.Zato “budi UČITELJ i ne sipaj u čašu previše”.Nije dobro ni premalo,a škodi previše,jer ne staje isto u svaku čašu.Odmeri ,minuli rad kad-tad pokaže sebe u pravom svetlu.Njega nije formirao samo UČITELJ ,već ste to dobro objasnili u svojoj priči.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama