Да ли жуто-зелени секрет из носа захтева антибиотску терапију? Бистар секрет – није потребна терапија! То је исправан став. Жућкаст – потребан је антибиотик. То је ЗАБЛУДА!
Када дете нема других тегоба осим цурења из носа, жућкасто-зелени секрет није разлог за антибиотску терапију. Има вируса који утичу на стварање жућкасто-зеленог секрета, али и сапрофитне бактерије (оне што у носу нормално живе) могу да замуте секрет који је био бистар.
Бројне су дилеме које муче маме и тате када су у питању њихови малишани.
Морамо рећи да већина дилема не би требало да то буду. Наиме, за многе од тих “дилема” постоје одлично дефинисани медицински ставови (медицинска доктрина). Нажалост, ти ставови тешко допиру до родитеља, а понекад и до лекара.
Почињемо са једним, веома честим питањем које постављају родитељи.
ШТА РАДИТИ СА БАКТЕРИЈАМА У НОСУ?
Код предшколског детета се с времена на време изолују бактерије у носу. Прво је то била Стафилокока (Стапх. ауреус), а после месеца дана Мораxелла цатхаралис. Дете често има запушен нос, слинави… али је без температуре, весело је и одличног апетита.
Да ли је потребно лечити дете од ових бактерија?
Ево дилеме која то заиста не би смела да буде. Бактерије у носу, код иначе здраве деце, НИСУ баук. Напротив. Невероватно је како из године у годину ово питање не престаје да се понавља. Пођимо редом…
Да ли нос може да буде “дом за бактерије“?
Он то стварно и јесте!
У носу живе бактерије којима је тамо место. Стручно се називају сапрофити, а у брису се виде као физиолошка флора. Што се тиче наведених врста бактерија (у постављеном питању) – ради се о безазленим бактеријама које “станују” у носу и не праве деци ама баш никакве проблеме. Пошто те бактерије нису наша тема, нећемо много о томе.
Како “опасне“ бактерије стижу у нос?
Као истурени део тела, нос је на удару свега што се око детета налази. Да не помињемо како је нос увек занимљива дестинација за дечје прстиће, а они су често прљави. Уосталом, нос понекад изнутра сврбуцка (свраб није “привилегија” само деце која су алергична на полен), па је спас у чешању. Зато је јасно да бактерије из дететове околине преко руку веома лако доспевају у нос.
Откуд различите бактерије истовремено код истог детета?
Када бактерије споља стигну у нос, наилазе на повољну подлогу, поготово ако је дете већ слинаво. Слуз која цурка из носа је одлична подлога за размножавање бактерија, па је брис носа често позитиван. Још ако дете иде у вртић, спектар “размењених” бактерија је широк, па није реткост да се код једног детета нађу различите бактерије!
Да ли су бактерије у носу узрок честог и продуженог “слињења” код деце?
НИСУ – код огромне већине деце!
Дете, нарочито предшколско, слини пре свега због вируса, који воле да се “увале” у носић. То су респираторни вируси, којих има скоро 200 типова. Они веома лако “прелећу” из једног у друго дете, па скоро две трећине деце у вртићима шмрцка. Ради се о безазленим вирусима који су, заправо, узрок обичне прехладе.
Други разлог цурења носа смо обрадили као алергијску (поленску) кијавицу, па да се не понављамо…
Бактерије нису разлог цурења носа код огромне већине деце, али “имају право” да се нађу у носу који цурка. Дакле, најчешће се ради о истовременом присуству вируса (који је узрок секреције – цурења) носа и бактерије која је стигла споља.
Могу ли бактерије да се из носа расеју по организму и направе већу штету?
Слузница носа је обдарена тзв. локалном одбраном – “војском” ћелија имунолошког система, која користи антитела у борби са микронападачима. Овај имунолошки (одбрамбени) “бедем” носа ограничава бактерије на површни део слузокоже. Због тога оне не могу да се даље расеју, па нема разлога за страх да ће се десити нека већа штета у организму детета.
Изузетно ретко се дешава да је одбрамбени (имунолошки) систем детета толико слаб да га и ове, иначе безазлене бактерије савладају и продру из носа у организам. Углавном је то случај код деце која пате од имунодефицијенција – тешких болести имунолошког система (срећом, веома ретко се јављају). Такви малишани имају посебан режим живота и заштите од инфекција.
Зашто нека деца и даље имају бактерије у носу иако су “испила“ антибиотик који је по антибиограму “прави” лек?
С обзиром да се бактерије налазе у површинском делу слузнице, до њих антибиотик (узет на уста) веома тешко стиже. Због тога се често дешава да деца која су “испримала” антибиотик – после пар недеља поново имају исте бактерије у носу. У ствари, оне су се само притајиле, па поново активирале (што, наравно, не значи да поново треба дати антибиотик).
Лечити оралним антибиотиком “површинске“ бактерије у носу је исто као када бисте споља запрљан прозор брисали крпом са унутрашње стране.
Има ли смисла “гурати“ деци антибиотску маст или антибиотске капи у нос?
Ова “терапија” је одавно напуштена! За то постоје бар два добра разлога:
Прво, показало се да је код малишана локална примена антибиотика у нос неефикасна. Резултати су привремени, а потпуно је непримерено недељама стављати антибиотик у нос.
Са друге стране, ова локална антибиотска терапија може да буде опасна. У носу се налазе бројне ћелије имунолошког система које могу да индукују (изазову) алергију на лекове који се апликују преко носне слузнице. Зато може да се деси да организам детета постане алергичан на “носно дат” антибиотик. Ако се исти антибиотик поново да детету, али у форми сирупа или ињекције – може да дође до веома опасне алергијске реакције.
Шта онда да се ради са бактеријама у носу?
Као што рекосмо, ради се о бактеријама које НИСУ опасне! Децу која немају високу температуру, не кашљу, а имају бактерије у носу – НЕ ТРЕБА лечити антибиотским сирупима (као ни ињекцијама). Ради се о здравој деци, а не о пацијентима. Цурење носа је резултат вирусне инфекције (ређе алергије), а ту антибиотик нема шта да ради.
Када има потребе за антибиотском терапијом?
Ако дете има главобољу, повишену температуру, надражајно кашље, а из носа му цури гнојав секрет – ситуација је другачија. Тада се највероватније ради о запаљењу синуса (синуситис), што захтева посебан третман – често и антибиотике.
Међутим, то су ситуације када је обавезна консултација са педијатром. Не треба давати антибиотике “на своју руку”. То је у искључивој надлежности лекара!
Асс.др Горан Вукомановић, педијатар
Извор: Мојпедијатар