Zdravo bebo, zbogom prijatelji (kako sistemski ostajemo bez društvenog života)

maj 19, 2016

Zdravo bebo, zbogom prijatelji ili kako sistemski ostajemo bez društvenog života?

Kad dobiješ dete, promeniš se. Celi svet ti se okrene naglavačke i to je super. Malo se osećaš kao da visiš na trapezu, zabavno je, novo, traži snagu i strpljenje a malo kao noj – prestrašno je da bi ti glava bila na pravom mestu.

Na fakultetu sam imala krug ljudi sa kojima sam volela da se družim. Neki su, posmatrano iz ove tačke, bili pametniji, pa nakon fakulteta podobijali decu. Iako su to bile drage osobe, nesvesno sam ih potisnula iz svog života. Iz perspektive neroditelja, sećam se svojih prijateljica koje su pre mene dobile decu; tj, ne sećam se nešto posebno. Lagano je izbledela njihova slika kao i moja njima u tom momentu. Meni je tada priča o grčićima, isprosipana kafa propraćena sa stotinu “ne!” i “nemoj!”, nenaspavanost i ostale roditeljske priče bila na nivou priče iz narodne skupštine, znam da je bitno, na smrt naporno i malo ko zna šta radi iako se svim silama upire da ne izgleda tako. Nisam imala nikakvu želju i potrebu da ih razumem. Ne zato što sam to htela već nisam znala drugačije. Nisam imala svoju decu.

Njihova deca su mi bila slatka na pet minuta ali nikako se nisam mogla poistovetiti sa njihovom pričom jer nisam prošla što su one prošle.

Nisam ih doživljavala. Prebacivala sam program. Birala neroditelje jer mi je to bilo prirodno. Druženje se svelo na obećanja. Obećanja da ćemo opet izaći kao nekad, provesti se, ostati do tri ujutro. Nešto kao nekad. A to se nikad nije desilo. Ili je ona bila umorna, ili neko nije mogao da čuva decu ili nešto.

I udaljili smo se. Ostao je pokoji čet, poziv, čestitka za rođendan. Sad se ne stižemo družiti jer svi imamo decu.

Ovih dana razmišljam gde su svi ti silni ljudi sa kojima sam se družila pre dece?

Da li osobe roditeljske nacionalnosti imaju prijatelje? I ako da, ko su ti čudaci i kako im to druženje polazi od ruke?

Bradonja i ja, kao par, smo baš imali sreće. Imali smo društvo u kojem smo prvi dobili dete. Zašto je sreća?

Pa krenimo iz početka…

Nekad davno, čini mi se eonima daleko, imali smo lepo društvo. Znate, ono, prijatelje. Prijatelje sa kojima smo vozili bicikl, sa kojima smo izlazili, sa kojima idemo na kafe, sa kojima smo razgovorali. Zajedničke i samo svoje, ali to je sad manje bitno.

A onda smo prvi među tim prijateljima dobili dete. Kad su saznali da sam trudna, slavili smo, uživali skupa u tih devet meseci. Zaista jesmo. Možda nisam vozila bicikl ali zabave nije nedostajalo.

Posebno su me pazili, divni bili prema meni. Imam poseban pogled kad me paze i maze.

Mogli smo još da visimo posle posla, organizujemo se brzo, da se prosto – družimo.
E, a onda je došao Bebo, danas T-reks. Maskotica društva. Druženje još nije platilo danak. Mogli smo još uvek da idemo na izlete.

Uvek je tu bio neko da ga pričuva, zabavi, nosi ako treba.

Druga čistka – u istom sosu

Kako je vreme prolazilo, jedni po jedni smo dobijali decu. Da se viđamo na rođendanima sa istim onim obećanjima koje sam davala prijateljicama sa fakulteta.

Moramo se družiti! Mo-ramo!

I onda se ne vidimo preko dva meseca iako živimo u istom gradu. Jer šta su dva meseca? Dve viroze? Upala uha i stomačni virus? Četiri nabavke?

Čujemo se u letu za to vreme. Pokušavamo se uskladiti ali ne ide. Jedni nemaju slobodne vikende, drugi nisu u gradu kad dogovorimo pokušaj druženja, deca bolesna, porodične obaveze ____________(popunite).

Kad uspemo da se vidimo, bude lepo. Samo sad ne uspevamo dovršiti rečenicu, ne možemo ostati koliko želimo, ne stignemo ispričati sve što trebamo.

Nedostaju mi i oni dani. (Ne ženski, već oni, naši, kad smo se družili.)

Nedostaje mi blejanje. Nedostaje mi bezbrižnost. Izgleda da smo postali roditelji.

I? Šta sad? Snalazi se kako znaš!

Izvor: Cara Dara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Zdravo bebo, zbogom prijatelji (kako sistemski ostajemo bez društvenog života)"

  1. Lana kaže:

    Prvo dete sam dobila pre 5 godina, a ubrzo je doslo I drugo. Druzim se apsolutno sa svim svojim prijateljima I prijateljicama sa kojima sam se druzila I pre deset godina. Neki su se rasuli po belom svetu, neki su jos uvek tu I imaju ozbiljnije poslove I opet manje slobodnog vremenw. Uvek nadjemo nacin da se vidimo I kad god se vidimo sve je isto. No, covek da bi odrzao prijateljstvo ne moze biti sebican, prava prijateljstva to ne trpi. Ne mozete okrenuti nekome ledja jer je postao roditelj., ali ni Vi kao roditelj ne mozete ocekivati da ce neko pet sati da slusa o grcevima.Vremena svakako imwmo mnogo manje nego dok smo stydirali, zato su nam isti sad I drazi, emotivniji I smisleniji I nije bitno da li je neko postao roditelj ili nije, svako kroji svoju zivotnu pricu. Bitno je da se razumemo I nadjemo vreme. I da, meni se desilo da bude I do 3 ujutru, da bude isto, ako ne I bolje. Zivot ne stane kad dodju deca, postane smisliniji I onda takve stvari naycimo da cenimo, osim ako nas je neko ubedio ili smo sami sebe ubedili da moramo neka vrata da zatvorimo.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama