Deca su čista bića, neiskvarena negativnim iskustvom. Ona su ukras sveta. Oplemenjuju, kako svoje roditelje, tako i nas koji radimo sa njima.
Svako ko ima dete ili radi sa decom zna da nas „veliku decu“, ta ista mala deca mogu mnogo čemu da nauče.
Da li znate čemu?
Nečemu što smo i mi znali, vrednovali i poštovali, ali vremenom, pod uticajem iskustva, zapostavili ili zaboravili.
Iskreno prijateljstvo, deljenje, pomaganje drugu u nevolji, govorenje istine, pristupanje drugom ljudskom biću bez loše namere, želja za igrom, poverenje i praštanje su samo neke od vrednosti koje postoje u dečijem svetu, a koje mi odrasli često zaboravljamo.
Problem su uvek odrasli, deca nikada nisu kriva, jer ona najčešće uče po modelu, a njihovi modeli su roditelji. Svi oni imaju drugačiji način vaspitanja shodno svom sistemu vrednosti, uverenja i nasleđenih obrazaca i uloga.
Poteškoće nastaju onda kada u načinu vaspitanja preovlađuje udovoljavanje, tj. fokusiranje isključivo na zadovoljenje dečijih želja odmah i po svaku cenu, a ne pripremanje tog malog bića za realan život.
Deca čuvana „pod staklenim zvonom“ često se veoma teško uklapaju u grupu, plaču ako ne postoji mogućnost da se njihove potrebe odmah zadovolje, veoma retko umeju da se izbore za sebe, postaju ranjivi i asocijalni, neretko imaju osećaj da ih druga deca ne vole i da ih niko ne razume osim roditelja.
Zaštitnički nagon roditelja prema detetu je biološki opravdan i svakom detetu veoma potreban.
Ono što ni jednom detetu nije potrebno jeste preterivanje u brizi.
Veoma često vidim da roditelji dovoze i odvoze decu iz škole, mešaju se u njihov odabir drugara, traže od nastavnika da se detetove potrebe uvek i odmah zadovolje, da ih MORAJU činiti srećnim, ne shvatajući da uloga škole i nastavnika nije da decu čini srećnim nego da ih pripremi za realan život, da ih uči kako da se bore za sebe i pronađu svoje mesto u društvu u kome žive.
Najbolje je kada škola i roditelji sarađuju i zajedno uče decu preuzimanju odgovornosti, razboritosti, prilagođavanju, druženju, radu u timu, radnim navikama i disciplini. Koliko god postojale nesuglasice u odnosu i komunikaciji roditelja i nastavnika, dobrobit deteta mora biti uvek na prvom mestu!
Budimo realni. Roditeljska pomoć i briga su uvek potrebni, pa i kada odrastemo, ali onaj roditelj koji se povuče kada vidi da se dete snalazi može biti siguran da radi pravu stvar. Mnogo je bitno dopustiti detetu da upozna život kakav jeste, pomoći mu da ovlada veštinama koje će mu služiti da postane stabilan i zreo čovek i kada ode iz porodičnog gnezda.
Na ovaj način deca će izrasti u odgovorne, zadovoljne i emocionalno zrele ljude kadre da se uhvate u koštac sa životom!
Dužnost roditelja nije da uvek i po svaku cenu učini svoje dete srećnim, već da ga nauči da sam sebe čini srećnim.
Autor: Olivera Kovačević, blog Psihologično