Пре него што стигне на свет, беба са мајком дели тело и осећај да су једно. Тако остаје и неко време након рођења. А онда беба полако улази у фазу раздвајања, кад почиње активније да упознаје свет изван маме – почиње да се креће, пузи, истражује. Тада се први пут јавља свест о себи као одвојеном од мајке. Да би ову фазу успешно савладало, детету је потребно да родитељи подрже одвајање. Да, остварујући своју природну потребу за удаљавањем, дете може да погледа назад у мајку (односно особу која се примарно брине о њему) и у њеним очима види топлину и одобравање. Да би смело да се одвоји и истражује свет, мора да зна да ће га мама са љубављу примити назад у загрљај онда када пожели да се врати.
Симбиотска тема настаје када су природне потребе детета за одвајањем осујећене. То се дешава када мајка има отворене или прикривене негативне реакције на знаке дететовог изласка из симбиозе. Претерано забринуте мајке ће такво дечје понашање доживети као застрашујуће, јер када се дете удаљи, она више не може у потпуности да га заштити. Мајке које и саме нису превазишле симбиотску тему у свом животу, са својом бебом проналазе изгубљени рај, коначно испуњење и смисао у стопљености безусловне љубави. А онда дете креће да се одваја, а мајка поново доживљава страх од напуштања и усамљености. Од њеног нивоа развоја зависи реакција: емоционално незрелије мајке ће отворено негодовати, емотивно се дистанцирати или кажњавати дететов покушај одвајања, док ће нешто зрелије мајке покушати да охрабре удаљавање, али ће дете ипак упити очајање који одвајање буди у њима.
Порука коју су родитељи слали је да је различитост и поступање према својим потребама себично, набијајући деци осећај кривице „јер мисле само на себе“. Када су покушавали да крену за својим потребама, често су били кажњавани реченицом „Како си то могао/ла да МИ урадиш (мени, свом родитељу)?“.
Дете ће бити уважавано у оној мери у којој је у стању да своје потребе остави по страни и побрине се за родитељске. И тако ће одустати од своје радозналости, авантуризма, независности, осећаја да може само, уживања у самосталним активностима, да би задржало однос и родитељску љубав.
С друге стране, саосећање, брига о другима, поистовећивање са другим, удовољавање другима, зависност у односу и лојалност ће бити подржавани, те ће ове способности дете развити у великој мери. Према родитељима ће се и у одраслом добу осећати дужност која оптерећује, кривицу и потребу да им се одужи.
Основна потешкоћа је што идентитет ове особе није никада до краја изграђен, јер детету није било дозвољено да развије независну личност, различиту од родитељске. Дете тако израста у одраслог веома осетљивог на мигове, потребе и захтеве других, коме се цео живот врти око односа. Неће тачно знати шта је њему потребно, али ће друге одлично читати и даће све да им то пружи. И не само то, несвесно ће им се прилагођавати и постаће баш оно што други желе да они буду.
Како је задовољење (независних) потреба означено од стране родитеља као себично, јавља се осећај кривице када се осети аутентично задовољство, срећа и независно постигнуће. Такође, тешко им је да се сами покрену и, без одговорности ка споља (према некоме или нечему), заврше то што су започели. Када остану сами са собом често осећају анксиозност, те беже у активност да се не би суочили са застрашујућом празнином сопственог друштва.
Границе у односу на значајне друге (обично партнера) су веома слабо развијене:
Ставови, преференције, активности којима се баве итд. су више преузети од значајних других, него што су њихов аутентични избор.
Емоционална стања људи око њих их снажно дотичу, као да нема разлике између тога шта осећају они, а шта други. Тако њихова емоционална равнотежа врло зависи од других и може лако бити уздрмана споља.
Имају великих тешкоћа да другима кажу не, због несвесне и даље присутне дечје фантазије да одбијање повређује другу особу.
У односу ће постојати велика забуна око тога које су чије потребе (особа ће радити ствари које други жели, без да се запита да ли су то и њене потребе).
Јавља се јак осећај одговорности за осећања и расположења другог, а са тиме и кривица и страх када другој особи није све потаман (партнер се не доживљава као независна особа са својим одвојеним светом, те често мисле да свако нерасположење има везе са њима и њиховим односом).
Са вољеном особом однос може да функционише добро док деле исте потребе, вредности, преференције. Проблеми настају јер се избори, интересовања и успеси партнера који немају везе с њима се на неком нивоу доживљавају као повреда или издаја. Слично томе, ако сами срећу или успех пронађу ван односа са значајном особом, осећају кривицу – као да је њихова срећа добијена на рачун друге особе.
У љубави су растрзани између страха од напуштања због ког хрле у симбиозу (слепљивање, испреплатеност са партнером у свим аспектима живота), и страха да ће у таквом односу бити угушени. Присутна је мање или више несвесна љутња на партнера што не чита боље њихове потребе (за које се сами не залажу, а врло често ни не знају које су).
Осећања које особе са овом темом најчешће доживљавају су анксиозност и кривица. Када се јави опасност од одвајања, анксиозност прераста у панику: осећај да остају сами без повезаности и подршке, празнина, очај, застрашујућа усамљеност и велика тешкоћа да се сами покрену на било какву активност. Веома им је тешко да се побрину сами за себе. Бес је давно спутан, јер га осећају као јако деструктиван и повређујућ за другог. Ипак, бес излази кроз пасивни отпор у коме се особа повлачи, заборавља, или на друге несвесне начине одбија или фрустрира друге.
Речи које им треба да чују: “Имаш право да се одвојиш и да будеш свој/а. Имаш право да мислиш на себе. Можеш да одабереш да задовољиш своје потребе, без обзира на то шта је мени сада потребно. Пружићу ти подршку тако што ћу бити поред тебе ако ти затребам, али ти се нећу мешати или преузети твоју активност.”
Како буду учвршћивали свој идентитет, страх од одвајања и потреба за симбиозом ће се смањивати. Јер, ако други оде, не остаје више болна усамљеност, већ остајем ЈА, која/и могу да се побринем за себе.
Циљ терапије је разрађивање осећаја себе (ко сам Ја?) и проналажење свог истинског унутрашњег гласа. Потребно је да виде да изражавање правог Ја може да добије подршку – некада је за то потребно излажење из међузависних односа и проналажење нових људи који умеју да воле, али при том имају јасне границе, којима није потребно да се брину о њима, и којима је одговор НЕ корисна смерница, а не повреда. Поред дозволе из окружења, потребно је да ови људи себи дају дозволу на „здраву себичност“ односно на то да имају право да се постарају за своје потребе, које можда не укључују другог. Да дозволе да буду срећни, а бол који није њихов врате тамо где припада. Како буду учвршћивали свој идентитет, страх од одвајања и потреба за симбиозом ће се смањивати. Јер, ако други оде, не остаје више болна усамљеност, већ остајем Ја, која/и могу да се побринем за себе.
Аутор: Тамара Видовић