Šta je to uopšte autonomija univerziteta? Zašto baš oni traže nekakvu autonomiju i da budu nedodirljivi, pitaće možda neko ko ne razume značaj akademske zajednice. Ko ne razume slobodnu misao, ko ne shvata da je Univerzitet mesto koje treba da negujemo i poštujemo mnogo više nego bilo koju vlast. Kakva god ona bila.
Da objasnimo svima koji ne razumeju.
Ideja da univerzitet mora biti zaštićen od državnog uplitanja nije moderna izmišljotina. Njen temelj postavila je Nemačka u 19. veku: reformator Vilhelm fon Humbolt promovisao je pravo studenata da uče i pravo profesora da predaju i istražuju bez mešanja države. Ove dve slobode postale su stub modernog istraživačkog univerziteta, koji je trebalo da integriše nauku i nastavu u celinu — a za to je bila neophodna autonomija od vlade. Nemački model potom je preuzet širom sveta kao standard.
Odnos između akademske slobode, autonomije i demokratije je fundamentalan: jedva je zamislivo da one mogu postojati u društvu koje nije zasnovano na demokratskim principima, a demokratija se obogaćuje kada visokoškolske institucije deluju na tim osnovama.
Jednostavnije rečeno: akademska sloboda je dobar pokazatelj demokratije, a institucionalna autonomija dobar pokazatelj akademske slobode. Kada jedno počne da se ruši, počeće i drugo.
Zašto vlast napada univerzitete — i kako to radi
Autoritarne vlade retko napadaju univerzitete frontalno i odjednom. Obrazac je gotovo uvek postepen, a metode su raznovrsne.
Vlade raspolažu brojnim alatima: selektivnim finansiranjem istraživanja, kontrolom zapošljavanja nastavnika, promenom studijskih programa, pa sve do zatvaranja ili spajanja ustanova. Sve to deluje administrativno i bezazleno — dok se ne sagleda celina.
Najaktuelniji evropski primer je Mađarska. Mađarska je nekada bila smatrana jednim od najuspešnijih primera tranzicije posle 1989. godine, sa svim institucionalnim elementima liberalne ustavne demokratije: vladavinom prava, podelom vlasti i zagarantovanim osnovnim pravima. Dvadeset godina kasnije, Mađarska se vraća 40 godina unazad.
Ono što je posebno poučno kod mađarskog slučaja jeste paradoks koji je usledio: pošto je uništila akademsku slobodu, Orbánova administracija počela je da tvrdi da su zapravo liberali ti koji, kroz „Kensel kulture“, prete akademskoj slobodi. Napadač je preuzeo masku žrtve, što je zapravo dorbo osmišljena i razrađena strategija.
Turski slučaj je možda najdokumentovaniji primer toga kako vlast može da uništi akademsku slobodu bez da ikada formalno ukine autonomiju univerziteta — samo je učini besmislenom. U januaru 2016, više od hiljadu akademika potpisalo je peticiju poznatu kao „Akademici za mir“, kojom su pozvali vladu na nastavak mirovnog procesa na jugoistoku Turske. Dan nakon objavljivanja peticije, predsednik Erdogan opisao je potpisnike kao „takozvane intelektualce“ i „pseudo-akademike“ i optužio ih za izdaju. Usledilo je njihovo javno žigosanje kao „terorista“, a protiv njih su pokrenuti disciplinski, administrativni i krivični postupci širom zemlje. Nakon neuspelog vojnog udara 2016, ukupno 7.316 akademika je otpušteno. Masovne čistke zahvatile su skoro sve univerzitete u Turskoj.
Šta se dešava sa društvom kada univerzitet izgubi slobodu
Posledice nisu samo akademske. One su duboko društvene i dugoročne.
Prvo nastupa autocenzura. Istraživači prestaju da se bave temama koje bi mogle da ih dovedu u sukob s vlašću. Studenti uče da je ćutanje sigurnije od pitanja. Sve te raznovrsne tehnike pritiska imaju efekat daleko širi od neposrednih žrtava — njihova svrha je da zastraše sve akademike i natera ih da izbegavaju osetljive teme, a posebno kritiku vlade. To je klasičan primer efekta zastrašivanja.
Zatim dolazi odliv mozgova. Kada sloboda nestane, odlaze i oni koji je cene. Venecuela je drastičan primer: vlada je redefinisala autonomiju univerziteta u orvelovskim terminima — kao „podređivanje programa obuke i istraživanja planovima Nacionalne izvršne vlasti i prioritetnim potrebama zemlje.“ Rezultat je bila humanitarna kriza u kojoj su mnogi penzionisani profesori patili od siromaštva, a intelektualni egzodus iz zemlje se ubrzao.
Konačno, gubi se ono što je možda najvrednije: društvena funkcija univerziteta kao prostora gde se moć može propitivati. Akademska sloboda je od „transcendentne vrednosti za sve nas, a ne samo za nastavnike o kojima je reč“ — utvrdio je Vrhovni sud SAD još 1967. godine. Ta transcendentna vrednost leži u tome što univerziteti, kroz produkciju znanja, obrazovanje studenata i servis prema društvu, igraju vitalnu ulogu u funkcionisanju demokratije.
Univerzitet kao „sistem ranog upozorenja“
Tu je još jedna dimenzija koja se retko pominje.
Imeđu akademske slobode i demokratije postoji direktno proporcionalan odnos. Kada demokratija slabi, ugrožena je i akademska sloboda; kada akademska sloboda slabi, ubrzava se propadanje demokratskog društva.
Upravo zato autoritarne vlade napadaju obrazovanje. Autoritarni lideri dolaze na vlast demokratskim putem, ali potom sistematski preuzimaju kontrolu nad državom i civilnim društvom — a elite akademske institucije postaju meta jer institucije koje promovišu liberalno-demokratske vrednosti postaju smetnja po definiciji.
U tom svetlu, svaki napad na autonomiju univerziteta — bio on u vidu promene zakona, smene rektora dekretom ili ulaska policije bez poziva — nije obrazovni problem. To je dijagnostički signal o stanju demokratije u celom društvu.
Umesto zaključka
Tokom vekova, univerziteti su pokazali izuzetnu otpornost i prilagodljivost svakom dobu — ali to važi uglavnom za demokratije. Kada sloboda istraživanja, predavanja i učenja bude ozbiljno ograničena, ceo sistem trpi.
Autonomija univerziteta nije privilegija akademske elite, nego javno dobro. To je jedna od onih institucionalnih brana koje demokratsko društvo gradi upravo zato što zna da bez njih moć nema granica.
Kada te brane počnu da popuštaju, nije pitanje samo šta će se desiti sa univerzitetima. Pitanje je šta će se desiti sa svima nama.