Деца све већи зависници од интернета
Према истраживању из 2015. године, деца у Великој Британији узраста између 5 и 16 година у просеку проводе 6 и по сати дневно гледајући у екране за разлику од три сата дневно колико су гледали 1995. године. Је ли то превише? Ваш инстинктни одговор је – наравно да јесе. Али је питање и колико је довољно? А на то питање нико нема тачан одговор.
У новембру прошле године Америчка академија педијатара редуковала је максимум препорученог времена за ђецу пред екранима до пете године живота за пола, на свега један сат дневно. Бебе млађе од 18 месеци, саветовали су, требале би избегавати све дигиталне медије. Али то је лакше рећи него учинити. Јер милионима беба и мале деце нежан плави сјај паметних телефона и таблета постали су фиксација раног детињства. Kолико пута су родитељи и сами посегнули за тим најлакшим начином смиривања ђетета?
Да дете доврши јело, да престане да плаче, да погледа цртани или да се умири кад родитељ треба само мало мира и тишине. Често. Али не и глумица Лана Барић. Она је жестоки противник. Строга контрола својој осмогодишњој ћеркици Миреј зато строго контролише колико времена проведе пред екранима.
– Избацила сам игрице комплетно, Ницкелодеон програм на ТВ-у и све хистеричне садржаје с YouTubea . Kонтинуирано буљење у екран потпуно пасише мозак с једне стране, док га с друге навикава на тај брзи, хистерични инстант садржај који заправо није ни садржај. Дете се потпуно искључи, а кад је желиш прекинути, јер би то могло трајати данима, онда креће нервоза, хистерија – као мали зависници. Нисам стекла дојам да ишта од тих садржаја подстиче машту или активира главу на добар начин. Постигле смо такав договор да на телевизији тренутно сме гледати дугометражне анимиране филмове и дечије филмове, на интернету музику која је занима и то је то. Она још увек највише воли да се игра с пријатељима. Сад кад је напољу топло, стално смо ван куће. Зими је теже, и увек је борба, али идемо у биоскоп, позориште, говори нам Лана и каже како тај режим тренутно практикује и он за сада функционише.
Не сећа се, каже, кад је Миреј први пут примила мобилни у руке, али свој још нема. Има њен стари без СИМ картице који користи за музику и певање.
– Ако се око нечега не можемо договорити или се договор не поштује, укидам екране комплетно. А користиће их кад јој заиста буду потребни. Дакле, мобилни ће добити кад крене сама у школу, или кад се сама буде враћала из школе, или ишла самостално на неку од активности које похађа. Не живимо близу школе, и у том случају би добила мобител. Докле год је ја или било ко други вози и развози, нема потребе за мобилним. Kомпјутер такође, кад јој затреба. Али мислим, озбиљно затреба – појашњава глумица.
О томе се, додаје, није превише консулктовала с другима. Једни њени пријатељи, прича нам, имају подељене дане у недељи на дане са и дане без екрана, и то јој се свиђа.
– Ја сам увела овај алтернативни принцип јер ми се чини да је битно ограничити садржај. Но да се разумемо, све је ово компликовано, поготово зато што смо сви ми постали зависници – коментирише Лана.
Шестогодишња Луција и трогодишњи Тони из Вировитице смеју да користе и лаптоп, и таблет, и паметни телефон, али под надзором родитеља који су их најпре научили како се односити и према чудима технологије. Мама Сања Милковић Шипек, уједно и психолог, мало је флексибилнија. Kаже како су екрани данас свакако део свакодневице и не можемо их избећи.
– Деца одрастају уз њих и прве ствари које науче постаје типкање прстићем по мобилном. Свака нова ствар с којом се деца сусрећу истражујући своју околину они морају научити да користе. А врло брзо уче и навикавају се на нове ствари. Ако ујутро дете чим отвори очи увек упали ТВ, тада ће створити такву навику. Ако пре спавања дете гледа цртиће на таблету у кревету, тешко ће моћи заспати без њега. Ако је у чекаоници код доктора детету досадно и родитељ извади мобилни да се детету скрати време, тада је већа вероватност да ће то увек морати да учини.
Екрани су јако привлачни и заокупирају дететову пажњу у потпуности, они изгубе појам о времену и не примећују никога око себе. Ако се не науче да их правилно и с мером користе, тада могу створити проблем у породици. Зато се екран не би требао дати детету и оставити га без надзора – да нешто прчка по мобилном, да гледа цртаћ за цртаћем, да игра игрице јер је једино тада миран…
– Екрани служе као прозор у свет, а свет деци показују родитељи, о опасности у свету га уче родитељи, о путевима којима треба ићи и о путевима који су опасни уче их родитељи. Онда и ми родитељи треба с њима да проведемо неко време за екраном пре него их пустимо саме, појашњава мама Сања.
Њена су деца кући окружена екранима. Муж је информатичар па је то његов посао, кад она нешто ради, ради за лаптопом, имају паметне телефоне, таблет, хибрид и све што им је потребно за посао.
– Све то смеју да користе и наша деца, али су се пре тога морала да науче како да се односе према тим стварима. Луција има 6 година и прошле године је изразито била мотивисана да научи сва слова како би могла да уписује називе песама на YоуТубеу и сама их слуша. Ово показује које добро средство за мотивисање клинаца имамо у кући. Тони има 3,5 године и јако воли да слаже пузле с омиљеним ликовима из цртића на таблету, изразито је брз и спретан у томе. Ово су неке школске вештине које су они помоћу ових уређаја свладали с лакоћом, објашњава на свом примеру.
Ипак, немају навику палити било који уређај да би радио. Пале их, каже, циљано и само према договору о томе што ће се радити и колико ће то трајати.
– Тако су научили и да гледају на сат. Прво правило је да се пита смеју ли да користе неки од уређаја. Погледају два-три краћа цртаћа и тада се сви бацамо на неку другу активност. Истина је да свака активност након те изгледа пуно мање примамљива, али тада ускачемо ми као родитељи јер нема веће среће од пажње коју добију од родитеља који се играју с њима. Kат-кад ми је заиста екран помоћ када дођем с посла и желим скувати ручак, а желим да буду мирни и забаве се нечим. Но то не сме бити увек – открива Сања.
Деца све тромија
У својој пракси се као школски психолог сусреће са занимљивим последицама све већег гледања у екране.
– Све већи број деце која савршено говоре енглески, али не знају добро хрватски, посебно при упису у школу. Не показују интерес за дружење с вршњацима већ су само оријентисани на свет игрица па с вршњацима ни не знају да комуницирају. По одморима на ходницима седе и гледају у своје телефоне, на настави опет седе, када дођу кући седну за рачунало. Наставници физичког упозоравају да су нам деца све неспретнија, тромија, лакше се повређују. На радионицама с децом учим играти друштвене игре јер они то не знају, неки су за њих чули, али нису никад играли или су нашли апликацију па играју сами на таблету – говори нам.
Kао мајка жели омогућити свом детету да прати развој технологије и да нађе своје место у том новом свету, али не жели да нови свет занемари старе вредности. Супруг и она проводе доста времена с децом, и то ван стана.
– Kада увече дођу кући, питају могу ли да гледају цртаћ пре спавања. Допустимо им након што се спреме за спавање. Али тада су толико “здраво уморни” да не траже ни један више. Опасност лежи у свакој активности за коју дете није добро припремљено и око које нису унапред договорена правила – објашњава.
Чак је и славни Стив Џобс након што је изумео иПад и револуционарно га најавио признао да његова деца код куће не смеју да користе таблет. А зашто сви упорно проверавамо, скролујемо, кликћмо?
Зато што су те ствари тако дизајниране. Да створе наше зависничко понашање према технологији. Према геџетима, апликацијама… То можемо захвалити томе што од тих уређаја одмах добијамо повратну информацију. То је мотор зависничког понашања, тврде стручњаци. Да с екранима треба бити опрезан, слаже се и педијатар Миливој Јованчевић.
– Сведочимо томе да су деца најмлађих узраста изложена новим технологијама – гледању телевизије, компјутерских и телефонских апликација. На њима налазе садржаје који плене њихову пажњу све док им родитељ не онемогући њихово кориштење. Дужа изложеност овако интензивним доживљајима и прекомерној стимулацији може оставити трага на рани развој мозга. Додатно, човек еволуцијски није приправан гледати покретну дводимензионалну слику па се чини да и то има утицаја како се формира мрежа можданих станица. Неповољан утицај се може очекивати и у подручју развоја говора и комуникације. Наиме, говор на телевизији је значајно бржи од уобичајеног свакодневног говора, динамика измене садржаја је такође већа.
Родитељи најодговорнији
Усмеравање пажње на садржај екрана утиче на интеракцију с особама у околини, она постаје све оскуднија, а увид у реалност све слабији. Под утиецајем компјутерских игара и успеха у њима дете губи реални осећај својих физичких и менталних способности. Бруталности у проматраним садржајима додатно ремете формирање система вредности: што се смије, а што не смије, што је морално, а што не и саосећајности или емпатије. Све наведено је разлог да већи број педијатријских друштава у свету, па тако и у нас, не препоручује гледање било каквих екрана с покретном сликом у првих 3-5 година, док се у старијим узрастима препоручује контрола времена и садржаја ових активности, каже доктор.
Највећа је одговорност на родитељима, сматра психолошкиња Kристина Бачкоња. И сама, каже да свакодневно сведочи томе како маме гурају колица и притом цело вријеме причају на телефон или седну у кафић и дају детету мобилни како би на миру попиле каву с друштвом.
– Апсолутно ми је јасно да су родитељи преоптерећени и да данас не функционишемо без телефона, али границе треба постављати. И због себе и због деце која све то гледају и уче. Упознавање деце с рачунарима, таблетима и другим справама само по себи не би требало бити штетно, но увелике зависи о томе на који начин то чинимо и колико времена дијете проводи за рачунаром. Наиме, није пожељна нити потпуна изолација детета од свих техничких справа, данас је нормално да су деца информатички писмена и ускраћивање рачунара детету може уродити неугодним последицама по дете: изолација од стране друштва, несналажење на рачуналу у школи, објашњава нам Kристина.
А када је право време за рачунар? Нема правила. Сваки родитељ ће за своје дете знати најбоље, сматра психолог.
Проблеми са спавањем
Оно што је пуно важније од тога “када” јесте “како”. Ако дете жели играти видео игрице, тада је битно да знамо какве игрице игра и колико дневно времена проводи играјући их. Важно је знати које странице дете посјећује. Важно је упознати га с тим да све што објаве на друштвеној мрежи постаје јавно и да то могу видети сви. Оно на што посебно треба обратити пажњу јесте колико времена дете проводи на рачунару, за ТВ-ом, на телефону…
Kод млађе деце која још увек немају развијену самоконтролу, а родитељи не ограничавају кориштење уређаја, ствара се добра подлога за развој зависности јер дете нема капацитете ради сопственог здравља самоиницијативно да прекине такву активност. Осим тога, кориштење разних уређаја пре спавања може изузетно негативно утицати на спавање – поједине клинике у свијету извештавају о све већем броју деце која управо због упорабе рачунара пре спавања имају проблема са спавањем, упозорава Kристина.
Што родитељи могу учинити да дете једног дана не осети штетне последице прекомјерне упорабе уређаја? Психологиња Kристина Бачкоња сматра да родитељи имају све алате да детету ограниче боравак на рачунару. За психофизичко здравље детета истиче, није добро да све слободно време проводи за рачунаром
Поставите границе
Деци је пре свега важно ограничити вриеме проведено на рачунару или пред ТВ-ом. Kод мале деце време може бити до 1 сат, а код старије дуже. Што је дете старије, време се може повећати, али не на више од 3 сата дневно.
Будите пример
Ако детету говоримо да не може типкати по телефону пре спавања, а сами то чинимо; ако своје слободно време проводимо пред ТВ-ом, а детету исто бранимо; ако на кафи и сами стално гледамо у мобител, а детету говоримо да је то непристојно – тада можемо бити сигурни да ће преузети онај образац који види, а не онај који му пропагирамо као исправан, пише јутарњи hr.