Mnogo zastrašujućih glasina kola o uzrocima ovog za nauku i dalje misterioznog poremećaja u razvoju. Evo šta kažu stručnjaci, šta bi svaki roditelj trebalo da zna o autizmu.
Nensi Vajzman iz Masačusetsta rano je imala osećaj da nešto nije u redu sa njenom ćerkom. Kad je Sara napunila 6 meseci, prestala je da ‘brblja’. Sa 10 meseci, ona je ćutala. Sa 18 meseci, bila je već toliko uzdržana da se nije odazivala na svoje ime, odupirala se kada bi neko poželeo da je uzme u naručje, zagrli ili poljubi. Ili dodirne. „Osećala sam da gubim svoje dete iz dana u dan“, kaže Nensi Vajzman, a prenosi portal Parents.
Kad Sara nije govorila reči, čak ni zvukove koji bi bili nalik rečima, sa 20 meseci, njena baka, koja je inače radila kao psiholog u školi, posumnjala je da je devojčica možda gluva. Umesto toga, stigla je razarajuća dijagnoza: Sara ima autizam. „To mi je uzdrmalo tlo pod nogama. Ali, na neki način osetila sam i olakšanje što konačno znam šta nije u redu“, kaže Vajzmanova.
Pročitajte i Šta je autizam: Razgovor s autorom dokumentarnog filma o …
Iako stepen autizma može veoma da varira, mnoga deca koja pate od ovog neurološkog poremećaja, koji se tipično javlja tokom prve tri godine života, imaju problema sa razvojem govora, interakcijom sa drugima, iskazivanjem naklonosti i učenjem.
Zahvaljujući nadljudskim naporima roditelja dece koja žive sa autizmom, njihovih učitelja… svest ljudi o ovom stanju značajno se popravila od 1943. kada je prvi put identifikovano.
Danas, naučnici sa univerziteta širom sveta daju sve do sebe da otkriju uzroke i najbolje metode lečenja ovog poremećaja.
„Postoji toliko pitanja na koja nemamo odgovor“, kaže dr Alis Kau, ekspert za autizam sa američkog Nacionalnog instituta za zdravlje. Ali, naučnici ostvaruju napredak u rasvetljavanju ovog poremećaja, a mi vam prenosimo šest činjenica o autizmu koje bi svaki roditelj trebalo da zna:
Stopa slučajeva je u porastu
Autizam je danas deset puta češći nego ’80. godina prošlog veka, pokazuju podaci američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti. Procenjuje se da u SAD određeni stepen autizma ima jedno od 88 dece. Autizam tri do četiri puta češće pogađa dečake nego devojčice, a statistika pokazuje da rasa nema nikavog uticaja na to da li će se javiti ovaj poremećaj ili ne.
Iako se može učiniti da je ova pojava poprimila razmere epidemije, većina stručnjaka slaže se da je porast broja slučajeva zapravo posledica boljeg prepoznavanja ovog poremećaja koje vodi ka postavljanju dijagnoze.
Definicija autizma proširena je u prošloj deceniji, tako da sad uključuje širi spektar problema u komunikaciji i socijalnoj interakciji. „Pre deset godina, deci koja imaju blage simptome dijagnoza jednostavno nije postavljana“, kaže dr Ejdrijen Sendler iz Dečje bolnice u Ešvilu u Severnoj Karolini, predsednik Odbora za decu sa smetnjama u razvoju Američke akademije za pedijatriju.
Dijagnoza se danas postavlja ranije
Ne postoje laboratorijski ili medicinski testovi za detektovanje autizma, tako da lekari moraju da se oslanjaju na bihevioralne znakove. U prošlosti, u mnogim slučajevima dijagnoza nije postavljana jer simptomi nisu bili toliko očigledni. „U proseku, dijagnoza je postavljana u uzrastu od oko tri i po godine, a vrlo često i kasnije“, kaže dr Ejmi Vederbi, direktor Centra za autizam pri Univerzitetu Floride. Ali, to se polako menja. Jedan od razloga napretka u ranom postavljanju dijagnoze je što su pedijatri sve svesniji problema autizma. U isto vreme, specijalisti za razvojne poremećaje iz ove grupe, danas mnogo bolje identifikuju rane signale da nešto nije u redu, kao što je recimo izostanak „brbljanja“ kod beba, ili izostanak pokazivanja prstom.
Pročitajte i Šta roditeljima dece sa autizmom poručuje mladić koji ima …
„Kod većine dece sa autizmom razvojni poremećaji mogu se primetiti i pre prvog rođendana“, kaže dr Rebeka Landa, koja se bavi naučnim istraživanjima na polju autizma na Kenedi Kriger institutu u Baltimoru.
I iako se dijagnoza nikad ne postavlja u tako ranom uzrastu, lekari sada mogu da naprave pouzdanu procenu do uzrasta od 24 meseca, što je i dalje period ubrzanog razvoja dečjeg mozga. „Ako možemo da intervenišemo dok je mozak deteta još nezreo, mnogo je lakše pomoći, i ublažiti probleme“, kaže dr Vederbi.
Izvor: YouTube
Autizam je genetski poremećaj
Iako se nekada verovalo da se autizam javlja kao posledica neadekvatnog pristupa roditeljstvu, naučnici veruju da su za ovaj poremećaj ipak odgovorni geni a ne psihološki faktori. Ako par ima jedno dete sa autizmom, rizik da će druga deca imati neki poremećaj iz ovog spektra su od 5 do 10 odsto. Kod identičnih blizanaca, verovatnoća je 60 odsto.
Stručnjaci veruju da je autizam posledica više gena – između tri i 20 njih – koji su u interakciji jedni sa drugima. Ovo bi moglo objasniti zašto simptomi i stepen autizma mogu toliko da variraju. Ovi geni mogu izazvati poremećaje u razvoju bebinog mozga još dok je u materici, ili ga učiniti podložnijim na uticaje različitih „okidača“.
„U korenu problema verovatno je kombinacija genetskih faktora i uticaja sredine“, kaže dr Ketrin Lord iz Centra za autizam Univerziteta Mičigena. Iako geni koji su u vezi sa autizmom još nisu definitivno detektovani, obimna istraživanja na univerzitetima širom sveta su u toku.
Za sada nije utvrđena naučna veza između vakcina i autizma
Postoji raširena kontroverza o mogućoj povezanosti vakcina i povećanog broja slučajeva autizma. Neki roditelji dece kod koje su se simptomi autizma pojavili neposredno nakon vakcinacije MMR vakcinom (vekcina protiv malih boginja, zauški i rubeole) uvereni su da je upravo vakcinacija bila uzrok, ali ponovljenim naučnim studijama nije utvrđena povezanost. Iako je jedna mala britanska studija objavljena 1998. godine sugerisala da takva povezanost postoji, 10 od 13 autora koji su u njoj učestvovali u martu 2004. javno povlače nalaze, rekavši da su nepouzdani.
Pročitajte i Test za roditelje: Može li se autizam prepoznati na vreme …
Istraživanje koje je vodio dr Endru Vejkfild zasnovano je na malom uzorku, od svega 12 dece, od kojih je osam imalo dijagnozu autizma. Početkom 2010, britanski žurnal Lanset koji je objavio njegove nalaze povukao je svoju studiju, a u januaru 2011. godine, Britanski medicinski žurnal javno je osudio istraživanje dr Vejkfilda okarakterisavši ga kao „prevaru“. Britanski medicinski žurnal objavio je da je dr Vejkfild „falsifikovao podatke“ i neovlašćeno rezultatima svog istraživanja MMR vakcini dao loš publicitet. U vreme dok je radio studiju, dr Vejkfild je bio uključen u tužbu protiv proizvođača MMR vakcine, i da je dobio parnicu, stekao bi veliki novac, što je njegov istaživački tim dovelo u očigledan i ozbiljan sukob interesa,
Budući da se MMR vakcina rutinski daje u uzrastu između 12 i 15 meseci – kada se najčešće primećuju i prvi simptomi autizma – očigledna asocijacija nije ništa više od slučajnosti, kaže dr Nil Halsej, direktor Instituta za bezbednost vakcina na Džons Hopkins univerzitetu u Baltimoru. Do 40 odsto dece koja imaju autizam tipično će ući u regresiju u uzrastu između 12 i 18 meseci. Oni, dakle, počinju da se razvijaju normalno u ranim mesecima, ali onda naglo gube komunikacijske i socijalne veštine.
Mogućnost da trovanje živom može da izazove autizam takođe izaziva zabrinutost. Od ’30. godina, konzervans pod nazivom timerosal, koji sadrži male količine žive, korišćen je u nekim vakcinama (ne i u MMR vakcini). Iako je poznato da živa može izazvati štetne posledice po razvoj mozga kod odojčadi i male dece, većina stručnjaka iz oblasti imunizacije slaže se da su količine koje se nalaze u konzervansima koji se koriste u vakcinama suviše male da bi mogle da dovedu do neuroloških oštećenja.
Ipak, proizvođači vakcina dobrovoljno su počeli da izbacuju timerosal iz upotrebe 1999, a do kraja2001. više nijedna vakcina koja se rutinski daje deci u ranom uzrastu ne sadrži konzervans. Konzervansi se sada koriste samo u vakcinama protiv gripa i nekim vakcinama koje su namenjene adolescentima i odraslima.
Velika glava može biti „crvena lampica“
Novija istraživanja objavljena u Žurnalu Američkog medicinskog udruženja ukazuju na to da se mozak dece sa autizmom razvija drugačije od najranijeg uzrasta. Naučnici su otkrili da većina beba kod kojih je kasnije dijagnostikovan autizam ima prosečan obim glave na rođenju, ali kasnije u uzrastu od 6 do 14 meseci ima znatno veći obim glave i mozak od proseka za taj uzrast. Deca kod kojih je to ubrzanje rasta mozga bilo naročito dramatično u periodu odojčeta, najčešće imaju i najteže forme autizma.
Zašto je ovo važno? Pedijatri ne mere uvek obim glave beba na rutinskim kontrolama, i ne bi bilo loše da roditelji to sami zahtevaju. Ali, ako je obim bebine glave nešto veći od očekivanog za određeni uzrast, to nije odmah razlog za paniku. Ima beba koje prosto imaju veću glavu. „Rapidan rast glave nije način za postavljanje dijagnoze autizma“, kaže dr Aksumof, „ali svakako je nešto na šta bi trebalo obratiti pažnju, i u takvim slučajevima potrebno je pomno pratiti razvoj govora i ponašanje deteta o kojem je reč, kako bismo bili sigurni da odgovara očekivanjima za određeni uzrast.“
Rano lečenje je od ključnog značaja
Ne postoji lek za autizam. Ali, intenzivna terapija može pomoći detetu da ovlada širokim spektarom veština – od održavanja kontakta očima, preko zagrljaja do vođenja konverzacije. I što se pre počne sa terapijom – to bolje. Panel eksperata američke Nacionalne akademije nauka preporučio je 2001. godine da dete treba da ima 25 sati rada sa terapeutom nedeljno, od trenutka kad se posumnja na autizam. Pošto deca sa autizmom imaju veoma različit spektar ponašanja i sposobnosti, najefikasniji terapijski pristup bio bi onaj koji uzima u obzir jedinstvene osobine i izazove sa kojima se suočava dete o kojem je reč, tako da podstiče zdrav razvoj kroz igru, umesto da pokušava da promeni specifične simptome.
Zahvaljujući ranoj terapiji, neka deca, poput ćerke Nensi Vajzman s početka ove priče, ostvaruju značajan napredak. „U najmanju ruku, mi možemo ublažiti ozbiljnost simptoma“, kaže dr Lord.
„Najnovija istraživanja pokazuju da gotovo 80 odsto dece sa autizmom danas imaju razvijen govor na određenom nivou u uzrastu od 9 godina, a pre 20 godina, taj procenat je bio svega 50 odsto“, zaključuje ona.
„Nema sumnje da danas deca koja žive sa autizmom imaju bolje šanse nego prethodne generacije, jer ona pomoć dobijaju ranije.“
Autor: Mondo