Većina roditelja, kad im dete pođe u školu, koliko god da su se pripremali za taj trenutak, nisu mogli biti spremni. Škola je mnogo drugačija od vrtića, a učiteljice nisu vaspitačice. Uz retke izuzetke, možemo reći da ne postoji učiteljica koja će pratiti da li je dete pojelo užinu, da li mu curi nos, da li je obuklo jaknu kad je krenulo napolje. I to nije tako zato što učiteljice nisu brižne, već prosto zbog toga što deca moraju da nauče da, u uzrastu od sedam godina, budu bar toliko samostalna da prepoznaju zimu i glad. To je zadatak pre svega roditelja.
Moja devojčica krenula je ove godine u prvi razred. Dve ili tri nedelje nakon početka, krenulo je neko hladno vreme, a ona je, zaboravivši da se sad nosi jaknu napolju, izletela na veliki odmor samo u majici. Učiteljica im ne dozvoljava da tokom velikog odmora svaki čas trče iz učionice napolje i obrnuto (što je i logično, samo to bi i radili), a ona je to toliko ozbiljno shvatila da nije smela da uđe ni po jaknu. Smrzla se malo tog dana, ali se takva greška nije ponovila. Naučila je.
Užina
Na prvom roditeljskom sastanku jedna mama požalila se učiteljici da njen sin svakog dana vrati skoro celu užinu, jer se zaigra. Upitala je da li ona prati decu, da pojedu užinu i da ne ostanu gladna. Učiteljica je, vrlo taktično i bez imalo osude odgovorila da, u tom uzrastu u kom su, oni o tome moraju da brinu sami.
„Oni će vrlo brzo sami krenuti u dvorište, igraće se bez mog direktnog nadzora. Mi im vrlo jasno i ozbiljno objasnimo da smeju da koriste samo deo dvorišta koji je ispred same škole i da ne smeju da se udaljavaju, a pogotovu da napuštaju dvorište. A to je i vaš zadatak, da o tome s njima razgovarate vrlo ozbiljno. Isto tako i kada je reč o užini. Ovo nije vrtić.“ – rekla je učiteljica i ostavila majku pomalo zapanjenu.
Kada je reč o pakovanju užine, sedmogodišnjak to može i treba da radi sam. Ja joj pripremim užinu i ostavim na šank u kuhinji. Njen je zadatak da se ujutru, kad se obuče, umije, opere zubiće, očešlja i doručkuje, seti da spakuje svoju užinu. Jednog jutra je zaboravila, to je bilo u drugoj nedelji.
Vrpoljila sam se kod kuće i vrtela pitajući se da li da joj odnesem tokom velikog odmora. Podlegla sam pritiscima baka i muža i otišla tamo za veliki odmor. Rekla sam joj da sam svakako dolazila da donesem neku potvrdu u školu i da sam joj usput donela i užinu, ali da sledeći put pripazi da ne bi ostala gladna. Nikad više nije zaboravila užinu.
Uz ovu temu, moram da se osvrnem i na kvalitet užine koju deca nose. Moja ćerka doručkuje kod kuće pre škole i kad ide pre podne, ruča kad ide posle podne. Užinu joj čini voće i ponešto slatko (to slatko mora biti puta tri, da ima i za dve najbolje drugarice).
Međutim, većina, ogromna većina dece za užinu nosi kroasane, kutiju keksa, kesicu flipsa. O štetnosti ovih proizvoda, aditiva i dodataka koji se u njima nalaze, toliko se piše i govori da za stav „šta će da mu fali“ više zaista nema nikakvog opravdanja.
Pakovanje knjiga
Prvog dana škole učiteljica im je dala slikovni raspored. Deci je to veoma zabavno i lako i brzo nauče da ga tumače. Prvog dana pomogla sam joj da spakuje knjige. I od tad ih pakuje potpuno sama. S vremena na vreme pretresemo ranac da povadimo razne kesice, igračkice, trakice, poklončiće od drugarica. Ali, pakovanje knjiga je njen posao. Desilo se, naravno, jednom ili dvaput da nešto zaboravi. Kad dođe kući, dam joj moj telefon da pozove drugaricu i pita na kojoj strani je to što su radili u školi, kako bi nadoknadila kod kuće.
Domaći zadaci
Ni prve nedelje nema opravdanja da mame u Vajber grupi pitaju šta ima za domaći (osim ako dete nije bilo u školi). Naša Vajber grupa je i danas puna takvih pitanja.
„Luka je rekao da imaju 25. stranu iz matematike, ali meni je to nešto sumnjivo. Šta kažu vaša deca?“
„Mateja kaže da ovaj tekst sa slike treba da nauče napamet. Je l to tačno?“
I još desetine ovakvih pitanja. Ukratko – NEMOJTE.
Nije posao roditelja da se raspituju za domaće zadatke deteta koje je tog dana bilo u školi i na času i imalo priliku da čuje. A tim gore po to dete, ako dođe, kaže šta ima za domaći, a mama, pošto mu ne veruje, to ipak proveri na grupi. Jer u tuđe dete ima više poverenja nego u svoje.
Sasvim je ok da pogreše. Sasvim je ok da nisu dobro razumeli. Da odu sa pogrešnim domaćim. Da nauče da sledeći put bolje isprate. Prvi razred ne služi tome da deca uz pomoć roditelja svakog dana donesu savršeno urađen domaći. Prvi razred služi da nauče da brinu o svojim obavezama. A mnogi roditelji svojoj deci stoje na putu u tom procesu.
A što se tiče pomoći oko zadataka, važno je da im u prvom razredu usadite odgovornost. Da znaju zašto je važno da domaći urade i da on bude uredan. Kad je u pitanju matematika i srpski, da malo i provežbaju (ima na našem sajtu mnogo nastavnih listića za prvake, potražite ih, a ako vam je lakše, možete poručiti i Edukine Mudrice ili Kontrolne vežbe Kreativnog centra, koje prate plan i program). Dovoljno je deset minuta svakog dana.
Dok rade domaći, nema potrebe da sedite pored njih. Treba da vas pozovu ako im nešto nije jasno. Ako ne znaju da čitaju, pročitate im zadatak i udaljite se. Insistirate na urednosti. A kako vreme prolazi, sve se više isključujete i značaj odgovornosti prema obavezama im pokažete na svom primeru, sopstvenom odgovornošću prema obavezama.
Prvi razred nije preki sud. Nigde se ne upisuje, nigde se ne računa. Ne jurite cvetiće, smajliće i procente, jurite odgovornost, samostalnost, osećaj za obaveze.
A. Cvjetić