Родитељи некад претерују са објављивањем слика деце на Фејсбуку, бивају опседнути снимањем, фотографисањем, уместо да уживају у моментима проведеним са малишанима.
Прво застане, добро промисли, па тек онда одлучује да ли ће да објави фотографију свог детета на друштвеним мрежама или не. Раније о томе уопште није размишљала, али данас је прича сасвим другачија. Ту лекцију је Yalda T. Uhls научила на тежи начин.
Пре годину дана као гром из ведра неба ме је погодила реакција моје ћерке, која сада има 15 година. Рекла ми је да скинем са Фејсбука слику на којој је љубим, јер ју је срамота. У први мах сам помислила како заправо и не морам то да урадим. То је моја фотографија и свиђа ми се, говорила сам у себи. Ипак, када сам схватила да има пуно право да од мене тражи тако нешто, уклонила сам фотографију, причала је Yalda , дечји психолог из Лос Анђелеса.
Овакве, или сличне, ситуације се дешавају свакоме од нас. Истина је да родитељи ретко размишљају унапред о тим стварима, односно о томе како ће њихово дете да се осећа када угледа своје фотографије на интернету, да ли ће им због нечег бити непријатно, или једноставно неће желети да их други виде у одређеном амбијенту, са одређеним изразом лица, и слично. А реалност је да децу често превише фотографишу.
Да би то спречили, неки родитељи су почели себи да постављају јасна правила везана за објављивање слика своје деце на друштвеним мрежама. Тако користе различите филтере или селектују групе које могу да приступе њиховим фото-албумима.
„Не држим видео-снимке свог детета на интернету“, каже Карли Сомерстејн, уредница велике издавачке куће и мајка једанаестогодишњег дечака. „Сваки дан сам са њим и знам како он изгледа. Зид на мом Фејсбук профилу је закључан и фотографије које се тамо налазе не могу да се шерују.“ Она, такође, не слика сваки ћошак своје куће мобилним телефоном, као што неки чине:
Не мора баш све да се забележи камером. Неке ствари могу да се чувају као успомене у срцу и глави. Мој син је индивидуа за себе, и ја поштујем његову приватност. Нарцизам у нашој култури је толико деструктиван, али никада није био толико општеприхваћен као што је сада.
Нажалост, много је родитеља који живе јурећи да камером свог мобилног телефона усликају неки моменат, уместо да уживају у том тренутку. Према недавном истраживању, чак 80% одраслих каже да су виђали тате и маме који покушавају да усликају савршену фотографију, жртвујући све друго, чак и уживање свог детета на неком догађају. Реч је о анкети „Нова зависност друштва: Борба за лајкове уместо да имате живот“, коју је спровела ВиталСмартс, фирма за обуку и консалтинг из Јуте, и у којој је учествовало преко 1.600 одраслих испитаника. Људи су говорили о навикама на друштвеним мрежама, колико много пријатеља или људи који их прате имају на интернету и колико често проверавају своје профиле, а затим су замољени да попуне доста коришћену Скалу субјективне среће. Истраживање је показало да су људи који јуре лајкове на друштвеним мрежама у већини случајева себе оцењивали као мање срећне.
Друга истраживања такође су показала да се родитељи превише размећу фотографијама своје деце. Просечан родитељ објави скоро 1.000 слика свог детета на интернету пре него што малишан напуни пет година, према још једном истраживању на узорку од 2.000 родитеља које је спровео The Parent Zone, сајт из Велике Британије који се бави заштитом на интернету и родитељством у дигиталној ери. Више од половине (53%) ових фотографија објављено је на Фејсбуку, док је остатак постован на Твитеру, Инстаграму и другим сајтовима. Четвртина родитеља кажу да никада нису тражили дозволу људи са фотографија пре него што су их шеровали, док скоро једна петина родитеља никада није проверила опцију подешавања приватности. И заиста, мање од половине анкетираних родитеља нису чак ни свесни да фотографије често садрже податке о томе где су усликане и друге детаље.
Родитељи се такмиче једни са другима на интернету
Иза овог растућег броја истраживања о „шерентингу“ – родитељима који нашироко деле детаље о свом породичном животу на интернету, наводно како би другим родитељима дали корисне савете – наилазимо на неке шокантне податке из VitalSmarts студије о томе како су мамама и татама лајкови на Фејсбуку важнији од времена које проводе са својим дететом. Мама трогодишњег детета рекла је истраживачима:
Док сам грдила свог сина, он је бесно одреаговао. Међутим, то је учинио на тако смешан начин да сам га опет изгрдила како бих од тога могла да направим видео-снимак. Након што сам видео поставила на Инстаграму, помислила сам: „Ма, шта ја то радим?“
Други родитељ отрчао је по апарат како би усликао дете које плаче зато што му је испао зуб, уместо да га утеши. Остали су признали како су децу терали да се „спонтано“ смеше за камеру.
Оваква манија снимања и сликања постаје још интензивнија када је реч о родитељима деце школског узраста. Један тата рекао је да је камером забележио 65-минутни плесни перформанс своје ћерке, уместо да је опуштено седео у публици и уживао у представи. „Жена ме је молила током представе да престанем са снимањем и уживам у оном што наше дете изводи на сцени“, рекао је.
Штавише, испоставило се да је 80% представе снимао погрешну девојчицу, док је по његовим речима „снимак био зрнаст, таман, да скоро није могао да се одгледа“. За децу која заиста желе да глуме, публика испуњена ајпедима не помаже детету да једног дана постане професионални глумац. Уосталом, школе би могле да снимају приредбе и забране публици да користи мобилне телефоне.
Већина родитеља који користе друштвене мреже (74%) каже да знају за другог родитеља који шерује превише информација о свом детету, укључујући родитеље који објављују информације због којих се деца стиде, или пружају личне податке на основу којих може да се одреди где се дете налази или шерују неприкладне фотографије малишана, показала је студија C.S. Mott Children’s Hospital на узорку од 570 родитеља из 2014. године. „Родитељи треба да буду обазриви око тога колико и шта шерују о својој деци на друштвеним мрежама“, каже Сара Кларк, истраживач-сарадник са одељења педијатрије на Универзитету Мичиген.
Деца усвајају лоше животне навике
Деца уче из онога што виде и чују, чак и када је у питању лош пример. „Наша деца ће нас опонашати“, каже Кетрин Штајнер-Адер, аутор „Велика дисконекција: Како заштитити детињство и родитељство у дигиталној ери“ и научни сарадник на катедри за психијатрију медицинског факултета на Харварду. „Деца би требало да имају право да забране објаву слика које снимамо и постављамо на друштвене мреже“, каже она. „Потребно је да деци пренесемо поруку да су наше тело и ум само наши, и да им поставимо питање попут: ‘Да ли би ти сметало да фотографију пошаљем баки или деки?’“ Њено истраживање се базира на интервјуима са 1.000 деце узраста од 4 до 18 година, 24 деце између две и четири године старости, 250 одраслих од 18 до 30 година, плус 500 наставника и родитеља.
Тренд прављења и шеровања породичних фотографија може да буде диван, забаван и лични чин, али када се са њим претера, може такође да изазове несугласице и да створи већу дистанцу између родитеља и деце, кажу експерти, уместо да их зближи. Један једанаестогодишњи дечак рекао је: „Мрзим када тата дође да ме гледа како играм хокеј, а онда све што ради је да ме снима камером како играм, а затим када се утакмица заврши, жели да ми покаже шта сам све лоше урадио. Зар то није посао тренера?“ Штајнер-Адер га је питала: „Шта би ти желео да он уради?“ Дете је одговорило: „Да навија или негодује“. Детету није сметало да ли би од тате после утакмице добио позитивне или негативне критике, све док је заиста физички присутан и прати шта се дешава на леду. Штајнер-Адер каже да деца примете када их фотографишу: „То поставља зид између вас и њих“.
Када се родитељи утркују да привуку пажњу својих вршњака на друштвеним мрежама, по речима Штајнер-Адер „то може да наведе њихову децу да учине исто“. Често се дешава у школском аутобусу, рецимо, да дете услика свог друга како спава или брбља, а затим из забаве да покаже снимак целом разреду. Други контраефекат: где иду на летовање, коју одећу носе и како изгледају све више добија на важности. „То може да буде веома опак такмичарски спорт“, додаје, посебно када таква деца постану тинејџери. „Онда прате ко сам ким излази и на чије журке, знају сваку ствар из које су искључени и брину о томе да су нешто битно пропустили.“
Како изгледа бити дечја звезда друштвених мрежа и последице тога
Уз очекивања да се покажу у најбољем светлу пред камером мобилног телефона, деца такође уче о томе како морају да оставе утисак и покажу срећно и насмејано лице чак и када су у ствари тужни, каже Улс. Заправо, ученици основних и средњих школа истичу популарност као најважнију и највреднију ствар за будућност, према студији у којој Улс учествује као један од аутора и која је објављена 2012. у мартовском издању часописа Америчког удружења психолога „Развојна психологија“.
„На примеру одраслих, деца често уче да ће им објављивање личних селфија и видео-снимака донети добар статус у друштву“, каже Улс. Њено истраживање показује да друштвене мреже доприносе томе чак и више него телевизија. Неколико деце, која првобитно нису имала никакву жељу да поставе своје фотографије, разговарала су о одраслима – о наставници клавира која је објављивала слике својих ученика са концерта, тате који је објављивао слике свог сина када је постизао голове на фудбалској утакмици и свештеника који је објављивао слике дечјег хора – што им је показало да је пожељно проналажење публике на тај начин. „Тинејџери су посебно рањиви зато што се труде да развију сопствени идентитет“, каже Улс. „Сада стално могу да упоређују себе са осталима – уколико су рањиви или несигурни у себе, могу да постану опседнути.“
„Мобилни телефони и Фејсбук не претварају мајке у маме које форсирају ћерке у моделинг, глуму, или тате у праве спортске тренере, али они појачавају такве особине родитеља ако већ постоје“, наводи Штајнер-Адер и каже да је „то нездраво за емотивно благостање родитеља као и за самопоуздање деце“. „Сви родитељи су били подложни да се превише идентификују са својом децом, чак и пре него што су мобилни телефони измишљени“, каже она.
Има родитеља који би волели да на сваком родитељском састанку у школи поделе са осталима колико је њихово дете талентовано и изузетно. Међутим, ово је тотално ново минско поље за родитеље који беже од свега што им се дешава у стварном животу, и живе индиректно кроз своју децу која их дефинишу. То није срећно место за одрастање детета.