Roditelji nekad preteruju sa objavljivanjem slika dece na Fejsbuku, bivaju opsednuti snimanjem, fotografisanjem, umesto da uživaju u momentima provedenim sa mališanima.
Prvo zastane, dobro promisli, pa tek onda odlučuje da li će da objavi fotografiju svog deteta na društvenim mrežama ili ne. Ranije o tome uopšte nije razmišljala, ali danas je priča sasvim drugačija. Tu lekciju je Yalda T. Uhls naučila na teži način.
Pre godinu dana kao grom iz vedra neba me je pogodila reakcija moje ćerke, koja sada ima 15 godina. Rekla mi je da skinem sa Fejsbuka sliku na kojoj je ljubim, jer ju je sramota. U prvi mah sam pomislila kako zapravo i ne moram to da uradim. To je moja fotografija i sviđa mi se, govorila sam u sebi. Ipak, kada sam shvatila da ima puno pravo da od mene traži tako nešto, uklonila sam fotografiju, pričala je Yalda , dečji psiholog iz Los Anđelesa.
Ovakve, ili slične, situacije se dešavaju svakome od nas. Istina je da roditelji retko razmišljaju unapred o tim stvarima, odnosno o tome kako će njihovo dete da se oseća kada ugleda svoje fotografije na internetu, da li će im zbog nečeg biti neprijatno, ili jednostavno neće želeti da ih drugi vide u određenom ambijentu, sa određenim izrazom lica, i slično. A realnost je da decu često previše fotografišu.
Da bi to sprečili, neki roditelji su počeli sebi da postavljaju jasna pravila vezana za objavljivanje slika svoje dece na društvenim mrežama. Tako koriste različite filtere ili selektuju grupe koje mogu da pristupe njihovim foto-albumima.
„Ne držim video-snimke svog deteta na internetu“, kaže Karli Somerstejn, urednica velike izdavačke kuće i majka jedanaestogodišnjeg dečaka. „Svaki dan sam sa njim i znam kako on izgleda. Zid na mom Fejsbuk profilu je zaključan i fotografije koje se tamo nalaze ne mogu da se šeruju.“ Ona, takođe, ne slika svaki ćošak svoje kuće mobilnim telefonom, kao što neki čine:
Ne mora baš sve da se zabeleži kamerom. Neke stvari mogu da se čuvaju kao uspomene u srcu i glavi. Moj sin je individua za sebe, i ja poštujem njegovu privatnost. Narcizam u našoj kulturi je toliko destruktivan, ali nikada nije bio toliko opšteprihvaćen kao što je sada.
Nažalost, mnogo je roditelja koji žive jureći da kamerom svog mobilnog telefona uslikaju neki momenat, umesto da uživaju u tom trenutku. Prema nedavnom istraživanju, čak 80% odraslih kaže da su viđali tate i mame koji pokušavaju da uslikaju savršenu fotografiju, žrtvujući sve drugo, čak i uživanje svog deteta na nekom događaju. Reč je o anketi „Nova zavisnost društva: Borba za lajkove umesto da imate život“, koju je sprovela VitalSmarts, firma za obuku i konsalting iz Jute, i u kojoj je učestvovalo preko 1.600 odraslih ispitanika. Ljudi su govorili o navikama na društvenim mrežama, koliko mnogo prijatelja ili ljudi koji ih prate imaju na internetu i koliko često proveravaju svoje profile, a zatim su zamoljeni da popune dosta korišćenu Skalu subjektivne sreće. Istraživanje je pokazalo da su ljudi koji jure lajkove na društvenim mrežama u većini slučajeva sebe ocenjivali kao manje srećne.
Druga istraživanja takođe su pokazala da se roditelji previše razmeću fotografijama svoje dece. Prosečan roditelj objavi skoro 1.000 slika svog deteta na internetu pre nego što mališan napuni pet godina, prema još jednom istraživanju na uzorku od 2.000 roditelja koje je sproveo The Parent Zone, sajt iz Velike Britanije koji se bavi zaštitom na internetu i roditeljstvom u digitalnoj eri. Više od polovine (53%) ovih fotografija objavljeno je na Fejsbuku, dok je ostatak postovan na Tviteru, Instagramu i drugim sajtovima. Četvrtina roditelja kažu da nikada nisu tražili dozvolu ljudi sa fotografija pre nego što su ih šerovali, dok skoro jedna petina roditelja nikada nije proverila opciju podešavanja privatnosti. I zaista, manje od polovine anketiranih roditelja nisu čak ni svesni da fotografije često sadrže podatke o tome gde su uslikane i druge detalje.
Roditelji se takmiče jedni sa drugima na internetu
Iza ovog rastućeg broja istraživanja o „šerentingu“ – roditeljima koji naširoko dele detalje o svom porodičnom životu na internetu, navodno kako bi drugim roditeljima dali korisne savete – nailazimo na neke šokantne podatke iz VitalSmarts studije o tome kako su mamama i tatama lajkovi na Fejsbuku važniji od vremena koje provode sa svojim detetom. Mama trogodišnjeg deteta rekla je istraživačima:
Dok sam grdila svog sina, on je besno odreagovao. Međutim, to je učinio na tako smešan način da sam ga opet izgrdila kako bih od toga mogla da napravim video-snimak. Nakon što sam video postavila na Instagramu, pomislila sam: „Ma, šta ja to radim?“
Drugi roditelj otrčao je po aparat kako bi uslikao dete koje plače zato što mu je ispao zub, umesto da ga uteši. Ostali su priznali kako su decu terali da se „spontano“ smeše za kameru.
Ovakva manija snimanja i slikanja postaje još intenzivnija kada je reč o roditeljima dece školskog uzrasta. Jedan tata rekao je da je kamerom zabeležio 65-minutni plesni performans svoje ćerke, umesto da je opušteno sedeo u publici i uživao u predstavi. „Žena me je molila tokom predstave da prestanem sa snimanjem i uživam u onom što naše dete izvodi na sceni“, rekao je.
Štaviše, ispostavilo se da je 80% predstave snimao pogrešnu devojčicu, dok je po njegovim rečima „snimak bio zrnast, taman, da skoro nije mogao da se odgleda“. Za decu koja zaista žele da glume, publika ispunjena ajpedima ne pomaže detetu da jednog dana postane profesionalni glumac. Uostalom, škole bi mogle da snimaju priredbe i zabrane publici da koristi mobilne telefone.
Većina roditelja koji koriste društvene mreže (74%) kaže da znaju za drugog roditelja koji šeruje previše informacija o svom detetu, uključujući roditelje koji objavljuju informacije zbog kojih se deca stide, ili pružaju lične podatke na osnovu kojih može da se odredi gde se dete nalazi ili šeruju neprikladne fotografije mališana, pokazala je studija C.S. Mott Children’s Hospital na uzorku od 570 roditelja iz 2014. godine. „Roditelji treba da budu obazrivi oko toga koliko i šta šeruju o svojoj deci na društvenim mrežama“, kaže Sara Klark, istraživač-saradnik sa odeljenja pedijatrije na Univerzitetu Mičigen.
Deca usvajaju loše životne navike
Deca uče iz onoga što vide i čuju, čak i kada je u pitanju loš primer. „Naša deca će nas oponašati“, kaže Ketrin Štajner-Ader, autor „Velika diskonekcija: Kako zaštititi detinjstvo i roditeljstvo u digitalnoj eri“ i naučni saradnik na katedri za psihijatriju medicinskog fakulteta na Harvardu. „Deca bi trebalo da imaju pravo da zabrane objavu slika koje snimamo i postavljamo na društvene mreže“, kaže ona. „Potrebno je da deci prenesemo poruku da su naše telo i um samo naši, i da im postavimo pitanje poput: ‘Da li bi ti smetalo da fotografiju pošaljem baki ili deki?’“ Njeno istraživanje se bazira na intervjuima sa 1.000 dece uzrasta od 4 do 18 godina, 24 dece između dve i četiri godine starosti, 250 odraslih od 18 do 30 godina, plus 500 nastavnika i roditelja.
Trend pravljenja i šerovanja porodičnih fotografija može da bude divan, zabavan i lični čin, ali kada se sa njim pretera, može takođe da izazove nesuglasice i da stvori veću distancu između roditelja i dece, kažu eksperti, umesto da ih zbliži. Jedan jedanaestogodišnji dečak rekao je: „Mrzim kada tata dođe da me gleda kako igram hokej, a onda sve što radi je da me snima kamerom kako igram, a zatim kada se utakmica završi, želi da mi pokaže šta sam sve loše uradio. Zar to nije posao trenera?“ Štajner-Ader ga je pitala: „Šta bi ti želeo da on uradi?“ Dete je odgovorilo: „Da navija ili negoduje“. Detetu nije smetalo da li bi od tate posle utakmice dobio pozitivne ili negativne kritike, sve dok je zaista fizički prisutan i prati šta se dešava na ledu. Štajner-Ader kaže da deca primete kada ih fotografišu: „To postavlja zid između vas i njih“.
Kada se roditelji utrkuju da privuku pažnju svojih vršnjaka na društvenim mrežama, po rečima Štajner-Ader „to može da navede njihovu decu da učine isto“. Često se dešava u školskom autobusu, recimo, da dete uslika svog druga kako spava ili brblja, a zatim iz zabave da pokaže snimak celom razredu. Drugi kontraefekat: gde idu na letovanje, koju odeću nose i kako izgledaju sve više dobija na važnosti. „To može da bude veoma opak takmičarski sport“, dodaje, posebno kada takva deca postanu tinejdžeri. „Onda prate ko sam kim izlazi i na čije žurke, znaju svaku stvar iz koje su isključeni i brinu o tome da su nešto bitno propustili.“
Kako izgleda biti dečja zvezda društvenih mreža i posledice toga
Uz očekivanja da se pokažu u najboljem svetlu pred kamerom mobilnog telefona, deca takođe uče o tome kako moraju da ostave utisak i pokažu srećno i nasmejano lice čak i kada su u stvari tužni, kaže Uls. Zapravo, učenici osnovnih i srednjih škola ističu popularnost kao najvažniju i najvredniju stvar za budućnost, prema studiji u kojoj Uls učestvuje kao jedan od autora i koja je objavljena 2012. u martovskom izdanju časopisa Američkog udruženja psihologa „Razvojna psihologija“.
„Na primeru odraslih, deca često uče da će im objavljivanje ličnih selfija i video-snimaka doneti dobar status u društvu“, kaže Uls. Njeno istraživanje pokazuje da društvene mreže doprinose tome čak i više nego televizija. Nekoliko dece, koja prvobitno nisu imala nikakvu želju da postave svoje fotografije, razgovarala su o odraslima – o nastavnici klavira koja je objavljivala slike svojih učenika sa koncerta, tate koji je objavljivao slike svog sina kada je postizao golove na fudbalskoj utakmici i sveštenika koji je objavljivao slike dečjeg hora – što im je pokazalo da je poželjno pronalaženje publike na taj način. „Tinejdžeri su posebno ranjivi zato što se trude da razviju sopstveni identitet“, kaže Uls. „Sada stalno mogu da upoređuju sebe sa ostalima – ukoliko su ranjivi ili nesigurni u sebe, mogu da postanu opsednuti.“
„Mobilni telefoni i Fejsbuk ne pretvaraju majke u mame koje forsiraju ćerke u modeling, glumu, ili tate u prave sportske trenere, ali oni pojačavaju takve osobine roditelja ako već postoje“, navodi Štajner-Ader i kaže da je „to nezdravo za emotivno blagostanje roditelja kao i za samopouzdanje dece“. „Svi roditelji su bili podložni da se previše identifikuju sa svojom decom, čak i pre nego što su mobilni telefoni izmišljeni“, kaže ona.
Ima roditelja koji bi voleli da na svakom roditeljskom sastanku u školi podele sa ostalima koliko je njihovo dete talentovano i izuzetno. Međutim, ovo je totalno novo minsko polje za roditelje koji beže od svega što im se dešava u stvarnom životu, i žive indirektno kroz svoju decu koja ih definišu. To nije srećno mesto za odrastanje deteta.