Где су грешке у понашању родитеља?
Има их и те како. Не можемо само ми, наставници, учитељи, професори, бити одговорни за неуспех и незнање њихове деце. Покушаћу да набројим неке од грешака, а надам се да ће свима бити јасно да не мислим да су сви родитељи такви, нити да има родитеља који праве све наведене грешке.
Желе од нас с пуним правом да њихову децу научимо градиву. Да им пружимо знање! С друге стране, не воле да чују да ми од њих очекујемо да своју децу науче лепом понашању и радним навикама, а то је у највећој мери њихова одговорност.
Не уче их самосталности. Нуде им инструкције и кад треба и кад не треба. Изгубили су корак с временом – ни не знају што њихова деца све раде и што гледају и читају на интернету.
Не постављају ограничења и правила у коришћењу слободног времена – деца често имају компјутере и телевизоре у својим собама, а да родитељи појма немају шта деца гледају сатима.
Немају времена (а неки ни навику) да проверавају да ли је дете учило довољно за сутрашњи дан, има ли тест или усмено одговара сутра.
У школу долазе кад много морају, а некада ни тада.
Ако њихово дете разбије прозор, плате, а дете прође некажњено.
Немају довољно контроле над вечерњим изласцима када је сутра радни дан.
Не разговарају довољно са својом децом о лошим појавама у друштву, лошим моделима у окружењу.
Пред децом говоре с омаловажавањем о дипломи, знању, па и просветним радницима. Слажем се да имају право на такво мишљење, али немају свест о томе да на тај начин обликују децу у непожељном смеру.
Често се хвале да су најбољи пријатељи својој деци, што је глупост прве врсте – деца у тим годинама теже за ауторитетом, као стабилним ослонцем у животу.
Имају нереалне захтеве – захтевају највише оцене, успехе на такмичењима, чак и када деца не могу одговорити таквим захтевима. Строгост те врсте често води у отпор према школи, или бесомучно бубање и изоловање од света.
Имате огромна очекивања од нас, а не схватате да ми проводимо само четвртину дана са вашом децом. Преосталих 18 сати, она су ваша и само ваша одговорност. Оно што се ту не одради, ми не стижемо поправити, и то немојте од нас очекивати.
Желите да вашој деци пружимо образовање за 21. век, са којим ће се сутра лако и добро запослити.
Не брину о томе ко су хероји њиховој деци, и тко су им узори.
Не баве се довољно својом децом, било из недостатка времена, занимања или знања. (Одговор типа ‘ни моја мајка се није бавила мноме, или баба мојом мајком’ може да стоји једино ако је у животу вашег детета све исто као у вашем, или бабином у тим годинама).
Криви су и медији, него шта него да су криви! Али, не зато што пишу о лошим примерима из просвете, већ зато што их добри примери ни мало не занимају. Не знам да сам прочитала репортажу направљену са омиљеним учитељем, наставником, професором у школи. Не памтим да су дошли на један час да виде како то данас изгледа, па о томе пишу.
Па, наравно да нису и неће! То не продаје новине. Новине продају старлете, жутило, црна кроника и слично.
О систему не бих! Нисмо у љубави!
Ту су неки проблеми па можемо установити да и просветни радници, и родитељи, од ових других имају неиспуњена очекивања.
Ученици се ту слабо питају. Школа им је досадна, јер им нико није објаснио да приоритет школе није да буде забавна, већ да пружи знање. Демотивисани су, јер им је јасно да се запослити неће, ако немају везу. Ако је имају, небитно је какве ће им оцене бити. У друштву у коме се диплома не цени, није ни фер да од деце очекујемо да цене образовање.
Али, када већ тако стоје ствари, можда бисмо макар могли да схватимо да су наставник и родитељ на истој страни – на страни детета. То се у већини земаља подразумева, што значи да није немогуће!
Надам се да ће доста родитеља и наставника ово прочитати и да ћемо у скорој будућности заједно доћи до истог циља!
Извор: ucenici.info