Danima, ma godinama već čitam i slušam o tome kako su pokloni za 8. mart, završetak vrtića, četvrtog razreda ili neku drugu „priliku“ vaspitačicama i učiteljicama – pomodarstvo i želja pojedinih mama da se dokažu i pokažu pred ostalim roditeljima. Da je to glupost i da su vaspitači i učitelji taj posao birali i da su plaćeni za njega. Ne treba mi da im kupujemo poklone.
Prošle godine je čak i jedan vickasti tata dao predlog koji je obišao društvene mreže – da svi roditelji zajedno podignu kredit i kupe učiteljici stan jer će, veli on, tako ona imati uspomenu koja će joj trajati ceo život a oni ostati doživotno vezani. A sve zato što je neko predložio da se sakupi po nekoliko stotina dinara za poklon.
Pitanje koje imam za tog tatu je – da li se isto tako, u društvu svojih prijatelja sa kojima u kafani popije pivo, izruguje onom ko konobaru ostavi bakšiš od nekoliko stotina dinara? Ne, to se, onda, zove galantnost.
Čudan smo mi narod. Ostaviti konobaru 500 dinara posle dobrog ručka, a nakon što je na vas potrošio 15 minuta svog vremena radeći posao za koji je plaćen – TO JE MANIR. Doneti medicinskoj sestri koja u bolnici brine o nekom vašem bombonjeru i kafu, TO JE RED . Dati novac za poklon zahvalnosti nekom ko je svakog dana, četiri godine, po osam sati brinuo o vašem detetu, da bude bezbedno, nahranjeno, učio ga mnogim stvarima koje vi niste stizali – TO JE POMODARSTVO?
Moja deca imaju sedam i pet godina, a u vrtić su oboje krenuli sa skoro tri godine. Do sada sam imala iskustva sa najmanje sedam ili osam vaspitačica i mogu da kažem da je SVAKA od njih radila mnogo više nego što je bila plaćena i mnogo više nego što joj je bilo u opisu posla.
Da li je plaćena da plete kike, pravi frizure, teši decu po koju mame i tate dolaze poslednji, podseća roditelje na neplaćene rate, sluša kritike roditelja jer je decu izvela napolje da se igraju, pa su im sad prljave nove patike? Da li je plaćena da decu odvikava od dude, od pelena, da im bude druga mama?
Znate li da je jedna od njih u 9 uveče zvala moje dete da s njom razgovara jer je ona tražila svoju vaspitačicu tog dana?
Znate li da je druga, onkološki pacijent u penziji, svakoj devojčici sašila poklon i donela na završnu priredbu?
Znate li da su im pomagale da naprave poklone za mame za osmi mart svake godine, kako bismo svi mi imali šta da okačimo na Fejzbuk i budemo ponosni?
Ovo je delić onoga što su im pružile, i ja danas vaspitače moje dece gledam kao nekog ko mi je pomogao u najvažnijem poslu u životu. Na neki način ih smatram prijateljima. (A svoje prijatelje volim da obradujem). Cenim sve što su uradile za moju decu i one to znaju. Verujem da je većina vaspitačica poput njih.
Baš zato što cenim njihov posao, baš zato što verujem (znam) da daju sebe za tuđu decu, baš zato što nisam neko ko vrtić smatra čuvalištem, a vaspitačice dadiljama, baš zato što znam da one to ne rade za poklone jer više na našu decu potroše kupujući materijal za rad, nego što je vrednost tih poklona – baš zato mi je taj novac za poklon vaspitačici – najslađe potrošen novac.
Ovo, naravno, ne znači da oni koji ne žele da učestvuju u poklonu nemaju pravo na to. Jedino na šta nemaju pravo je da ponižavaju i relativizuju dobru volju i želju onih koji to žele. Nemaju pravo da to nazovu ulizivanjem, umesto onoga što zaista jeste – želja da učinite nešto lepo nekom ko svakog dana čini nešto važno za vas.
I dok im deca pripremaju svoje poklone zahvalnosti za sve što su im pružile, mi, roditelji, zahvalni smo za sve što su, učeći našu decu, učinili za nas.
Šteta samo što ne postoji toliko veliki novac, niti ga iko od nas ima, kolika je zapravo vrednost onoga što vaspitačice i učiteljice čine za našu decu.
A. Cvjetić