“Не купујте деци пса, колико год молили”

15 јуна, 2020

Дечју жељу за љубимцем прате крокодилске сузе и чврста обећања да ће бригу око пса, мачке, зеца преузети на себе, да ће им чистити кавезе, шетати их три пута дневно, купати, хранити, дубити на трепавицама.

Уморна од дугогодишњих вапаја, верујући у ‘све ћу ја не мораш ти ништа’ потпуно импулсивно, без икаквог плана, једне јулске суботе пре четири године окренем лика ког сам нашла преко огласа и кажем му да ћемо мој син и ја сутра доћи по штене лабрадора.

Мој син је од четвртог разреда основне школе, сваког дана бесомучно понављао своју највећу животну жељу – куца. Издржала сам сточики и смишљено до његове 15. Моја импулсивна одлука да Нора уђе у наше животе није баш случајно пала баш тада. Већи је, зрелији, више нема страх од паса, схвата шта је одговорност, а на крају крајева – обећао је.

Његов ентузијазам око обавеза је трајао тачно до тренутка када је Нора после вакцина напокон смела да изађе. Онда, кад је то постала дневна обавеза која не може да се ескивира и за коју не постоји “мало ћу после”, у ушима је већ почело да ми одзвања – а је л’ можеш ти данас, ево са’ћу, па сат времена касније опет ево са’ћу. Од тада до данас периодично водимо ратове по кући ко ће шта, углавном се и свађамо само око Норе. Моја очекивања никада нису спласла, али сам волећи је из дана у дан све више преузела на себе све што вам стиже у комплету у тренутку када пса доведете кући.

Она је моје сунце, антидепресив, мој персонални тренер, љубав највећа и више свој живот не могу да замислим без оних неколико минута кад спава на леђима са све четири у вис. Кад људима кажем да сам је узела да бих постала бољи човек, сви се смеју, а ја знам да то баш и није истина (иако захваљујући њој јесам постала боља) и да сам је узела сину јер свако дете заслужује да има пса.

Оно што сам схватила од кад је имам и што често понављам свим својим људима чија деца исто кукају да хоће куцу је – не! Не узимај детету пса. Пса узми себи, само ако га ти желиш јер све иза тога је твоја обавеза и твој успех или неуспех. Па погледајте само све лудаке који узму пса па се предомисле, као да се ради о новом пару мокасина који, ето, мало жуља, па их врате у радњу и траже паре назад. Погледајте све те јадне напуштене животиње на улицама… Шта мислите како су доспеле тамо? Туга.

Још једна ствар које се сетим кад помислим на оног цара од тате који је децу натерао да потпишу уговор у ком су тачно биле назначене њихове обавезе око љубимца је – пас није само шетња. Пса редовно чешљаш јер се лиња толико да његову длаку нађеш и у шерпи с поклопцем која стоји дубоко у кухињским елементима. Чак и ако га чешљаш сваки дан – кућу усисаваш исто сваки дан (не ја нисам постала отпорна на длаке, и даље ме нервирају). Пса вакцинишеш, купујеш му лекове ако се разболи, водиш на инфузије ако се више разболи, можда и стерилишеш, водиш рачуна о свим датумима који су важни за његово здравље. Очешљаш га, окупаш, осушиш, онда два сата чистиш купатило после купања, а док изађеш из купатила, подови су ти опет прекрирвени – овај пут влажним наслагама длаке, усисивач ти је већ неко време најбољи ортак. Кад дођеш с посла – гризе те савест што је био сам, па се играш без обзира на главобољу, зубобољу, умор, жељу да одмориш и да те сви пусте на миру. Не, то није опција јер твој “зрачак сунца” те гледа онако молећиво, шармантно, љубавно и идемо – бацај лоптицу, вуци конопац, сецкај јабуку, ваљај се по поду и испуштај чудне звуке.

Ти си особа која увек прва одлази са сваке журке, пића после посла, дружења. Кад путујеш, ангажујеш ситера за пса и плаћаш га сувим златом само да “чедо” не пати, а онда се на мору будиш усред ноћи размишљајући – да ли ће угинути од туге. Постајеш потпуно ирационалан, знаш да претерујеш али боли те брига – волиш га као себе, некад и више (јер његове потребе су тако често испред твојих). Ако се некад напијеш и дођеш кући у зло доба, а хоћеш и да одспаваш ујутру – рачунај на шетњу у три ујутру током које се придржаваш за дрвеће и молиш бога да те неко не види, а она мала њушка те чудно гледа јер капира да нешто ниси скроз свој и као да ти се мало и смеје. Нема више викенда у пиџами цео дан, облачи се чим отвориш очи јер љубав чека да иде напоље…

О свему што добијеш са тим новим чланом породице, нећу дуго. Рећи ћу само да ми је кад сам се једном јако расплакала, она дуго лизала сузе и гурала ме наизменично шапама као да ме опомиње. У том тренутку највише на свету је желела да се опет насмејем и да сузе нестану. И све је урадила да тако и буде. У животу ретко имаш привилегију да те неко толико воли, а само деца и животиње то могу тако јако и чисто. Баш зато – не узимај пса детету него себи!

Аутор: Ивана Стојанов

Извор: Нова

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама