Размишљања о просвети на један другачији начин

17 априла, 2015

 
Откуд овце у шуми?
Скоро пола године по једном густом, забаченом шумарку из којег се није видео излаз, бесомучно је пљуштала киша.Становници шуме су се сналазили како је ко умео и знао. Вукови су јурили зечеве како би од њих направили зецокишобране, зечеви су бежали како не би постали зецокишобрани, лавови су упорно тражили излаз за све становнике ове поплављене шуме, у коју су се однекуд доселиле и овце.
За свих тих шест месеци, па и дуже, на једној сувој а мокрој грани, чучала је сова и незаинтересовано посматрала шта се то дешава у шумском царству. Чудом се није могла начудити откуд овце у шуми. Прилично ју је нервирало њихово блејање, тим пре што је приметила да је и сама почела повремено па све чешће и чешће да блеји, а свима је познато да сове не блеје. Сове сове. На живце јој је ишло и свакодневно гугутање два голуба настањена на суседном дрвету, која су се по највећим пљусковима и по пет пута на дан заклињала да ће заувек живети једно поред другог и да ће у љубави провести остатак свог живота. Сова их је гледала и слушала са извесном дозом неверице. Тупи поглед јој се сваки час заустављао на њиховој сувој а мокрој грани, док су јој се мисли враћале на њихове речи: Заувек заједно! “То заувек вам зависи од те суве гране”, промрмљала је себи у крило и окренула главу ка другом дрвету на којем је једна бела врана са жаром и усхићењем певала песму о избављењу и слободи становника покислог шумског царства. Овце су јој биле пратећи вокали. Сова је била запрепашћена! Како врана да буде бела и откад врана уме да пева? И откуд, забога, овце у шуми?! Врана је певала све гласније и гласније, а текст песме је гласио, отприлике, овако:
Flock of sheep, New Zealand, PacificО, животе, о младости!
О, слободо, о радости!
Ни мачеви, ни лукови,
Ни ви, овце, ни вукови,
Ни громови, а ни кише,
Неће мене никад више
Поробити, заробити
Таћи моћи, моћи таћи
Ни са ове гране маћи!
Сова се прекрстила и промрмљала себи у друго крило: Сањам ли ја ово, Господе благи и откуд овце у шуми, амантибог, врано?! И чују ли оне, уопште, себе? Па оне немају слуха. Врана ју је игнорисала и наставила пој. Унезверена сова погледа ка небу. Јата птица кружила су небом, слушале врану и уз њен глас штимале своје лире… марке, фунте, доларе.
Сова се више није крстила. Почела је да клања: Тобе јараби, тобе стакфирла! Како се савила док је клањала,тако је побрљила право на нос, таман међу оне овце које су се у једном трену и разбежале и вратиле на почетну позицију, не престајући с блејањем.
“Проклетнице”, промрмљала је сова себи у крило и поново се запитала: Откуд овце у шуми, забога?!
Јаукнула је из свег гласа и позвала белу врану да јој помогне да се придигне. Врана је није чула од силине сопственог гласа.”Замукла да бог да!”,помисли јадна сова и позва она два заљубљена голуба упомоћ. Нису је чули, грлили су се док је она сува а мокра грана под њиховим ногама крцкала од враниног бесомучног урлања. “Лудило не бира”, закључи црна сова и онесвести се.
И онако онесвешћена чула је овце како блеје и још једном се онесвестила, за сваки случај.
Почела је да сања: Ко бива, она врана пева искрену песму, ко бива, овце знају да су пратећи вокали, ко бива, она два голуба ће живети срећно до краја живота, ко бива, испод њих неће пући она сува а мокра грана, ко бива, иза кише долази сунце, ко бива, лавови ће наћи излаз из шуме…
Ко бива, ко бива, ко бива…
Али, откуд овце у шуми? То не бива.

Zdenka Tadic

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама