Razmišljanja o prosveti na jedan drugačiji način

17 aprila, 2015

 
Otkud ovce u šumi?
Skoro pola godine po jednom gustom, zabačenom šumarku iz kojeg se nije video izlaz, besomučno je pljuštala kiša.Stanovnici šume su se snalazili kako je ko umeo i znao. Vukovi su jurili zečeve kako bi od njih napravili zecokišobrane, zečevi su bežali kako ne bi postali zecokišobrani, lavovi su uporno tražili izlaz za sve stanovnike ove poplavljene šume, u koju su se odnekud doselile i ovce.
Za svih tih šest meseci, pa i duže, na jednoj suvoj a mokroj grani, čučala je sova i nezainteresovano posmatrala šta se to dešava u šumskom carstvu. Čudom se nije mogla načuditi otkud ovce u šumi. Prilično ju je nerviralo njihovo blejanje, tim pre što je primetila da je i sama počela povremeno pa sve češće i češće da bleji, a svima je poznato da sove ne bleje. Sove sove. Na živce joj je išlo i svakodnevno gugutanje dva goluba nastanjena na susednom drvetu, koja su se po najvećim pljuskovima i po pet puta na dan zaklinjala da će zauvek živeti jedno pored drugog i da će u ljubavi provesti ostatak svog života. Sova ih je gledala i slušala sa izvesnom dozom neverice. Tupi pogled joj se svaki čas zaustavljao na njihovoj suvoj a mokroj grani, dok su joj se misli vraćale na njihove reči: Zauvek zajedno! “To zauvek vam zavisi od te suve grane”, promrmljala je sebi u krilo i okrenula glavu ka drugom drvetu na kojem je jedna bela vrana sa žarom i ushićenjem pevala pesmu o izbavljenju i slobodi stanovnika pokislog šumskog carstva. Ovce su joj bile prateći vokali. Sova je bila zaprepašćena! Kako vrana da bude bela i otkad vrana ume da peva? I otkud, zaboga, ovce u šumi?! Vrana je pevala sve glasnije i glasnije, a tekst pesme je glasio, otprilike, ovako:
Flock of sheep, New Zealand, PacificO, živote, o mladosti!
O, slobodo, o radosti!
Ni mačevi, ni lukovi,
Ni vi, ovce, ni vukovi,
Ni gromovi, a ni kiše,
Neće mene nikad više
Porobiti, zarobiti
Taći moći, moći taći
Ni sa ove grane maći!
Sova se prekrstila i promrmljala sebi u drugo krilo: Sanjam li ja ovo, Gospode blagi i otkud ovce u šumi, amantibog, vrano?! I čuju li one, uopšte, sebe? Pa one nemaju sluha. Vrana ju je ignorisala i nastavila poj. Unezverena sova pogleda ka nebu. Jata ptica kružila su nebom, slušale vranu i uz njen glas štimale svoje lire… marke, funte, dolare.
Sova se više nije krstila. Počela je da klanja: Tobe jarabi, tobe stakfirla! Kako se savila dok je klanjala,tako je pobrljila pravo na nos, taman među one ovce koje su se u jednom trenu i razbežale i vratile na početnu poziciju, ne prestajući s blejanjem.
“Prokletnice”, promrmljala je sova sebi u krilo i ponovo se zapitala: Otkud ovce u šumi, zaboga?!
Jauknula je iz sveg glasa i pozvala belu vranu da joj pomogne da se pridigne. Vrana je nije čula od siline sopstvenog glasa.”Zamukla da bog da!”,pomisli jadna sova i pozva ona dva zaljubljena goluba upomoć. Nisu je čuli, grlili su se dok je ona suva a mokra grana pod njihovim nogama krckala od vraninog besomučnog urlanja. “Ludilo ne bira”, zaključi crna sova i onesvesti se.
I onako onesvešćena čula je ovce kako bleje i još jednom se onesvestila, za svaki slučaj.
Počela je da sanja: Ko biva, ona vrana peva iskrenu pesmu, ko biva, ovce znaju da su prateći vokali, ko biva, ona dva goluba će živeti srećno do kraja života, ko biva, ispod njih neće pući ona suva a mokra grana, ko biva, iza kiše dolazi sunce, ko biva, lavovi će naći izlaz iz šume…
Ko biva, ko biva, ko biva…
Ali, otkud ovce u šumi? To ne biva.

Zdenka Tadic

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama