Šta vredi, nastavnici ionako ništa ne mogu da urade

5 decembra, 2019

Ispred dvorišta škole bila je sve veća gužva. Nastavnici su uredno stajali u delu koji je za njih bio označen i znatiželjno virili kroz žičanu ogradu, za direktora i starije su bile obezbeđene stolice. Za predstavnike Opštine i Ministarstva bile su predviđene fotelje u prvom redu. Imali su lep pogled na školu i najavljeni performans. Nekoliko nastavnica je napravilo frizure za ovu priliku. Direktor je vezao kravatu. Pozvali su i mnogo penzionisanih kolega, i gotovo svi su došli.

Nastavnik muzičkog je bio ponosan – spremio je hor i orkestar kao nikada do sada, iako gotovo da nije imao sredstva ni poštenu učionicu. Na školskom klaviru je ostala tek poneka dirka, meh harmonike je bio iscepan, pa je od kuće donosio melodiku, i na njoj davao intonaciju deci. Mesecima su uporno vežbali i bio je zadovoljan rezultatom. Nekoliko dece je išlo u muzičku školu, pa je imao i gudače i duvače u orkestru, i oni su imali svoje instrumente koji su bili celi i očuvani. Znao je da će publika biti oduševljena. Nastavnica fizičkog je spremila decu za jednu tačku nalik na ritmičku gimnastiku, a nastavnica likovnog se potrudila da sa najboljim učenicima okiti dvorište balonima i krošnje drveća prošara šarenim papirnim trakama.

Škola je već dugo bila u prilično lošem stanju, gotovo nijedna učionica više nije imala vrata, a većina je ostala i bez prozora, fasada gotovo da nije postojala, bile su izbijene brojne cigle sa svih strana zgrade. Koševi na igralištu su nestali odavno, a na terenu za fudbal više nije bilo ni improvizovanih stativa. Dvorište je bilo puno đubreta, komadića stakla, čak se mogla naći poneka rasparena patika, prazne kutije cigareta i konzerve piva i koka-kole. Na kraju, svi su se složili da je konačno rušenje više nego potrebno – tek kada nešto potpuno nestane ostaje prostor da se gradi nešto novo i bolje. Zato su svi na performans došli sa velikim očekivanjima i nadom u bolje sutra.

Ideja o rušenju škole je nastajala tokom godina, a sam početak je bio sasvim spontan i neočekivan. Još pre dvadesetak godina, jedan učenik je besno izleteo iz učionice kada mu je nastavnik zaključio jedinicu na polugodištu, i snažno tresnuo vratima. Vrata su izletela iz ragastova, i uz snažan tresak pala na hodnik. Učenik je pogledao u vrata, pa u nastavnika, nasmejao se i promrmljao nešto nalik na „Nisam namerno“, i nastavnik je odlučio da ga neće kazniti ovaj put, smatrajući da je sve samo splet nesrećnih okolnosti.

Domar je pokušao da popravi vrata, ali nije imao potreban alat. „Ranije sam imao sve, i delove, i šrafove, čekiće, šrafcigere… Sad ništa! Propalo sve, propala i škola i država!“ jadao se. Zarđali šrafovi i šarke su pretili da povrede đake i nastavnike, ali su svi vremenom naučili kako da uđu u učionicu, a da se ne ogrebu.

Deci je bilo zabavno da prolaze pored učionice bez vrata, mahali su drugarima, zasmejavali ih, nastavnici su se u početku nervirali i terali ih dalje od učionice, pa su se vremenom navikli. Zato su deca skinula vrata sa još nekoliko učionica, i nastavnici su se privikli na takav rad, čak je počelo da im prija.

Naredna generacija je otišla korak dalje – počeli su da uništavaju prozore. Prozori su bili dupli, i skidanje jednog krila nije u velikoj meri remetilo rad u učionici – drugo, preostalo, bilo je dovoljno da ne upada kiša, sneg, da ne smeta promaja zbog nepostojećih vrata. Skinute ramove su odbacivali na gomilu đubreta u dvorištu. Zatim je počelo skidanje i uništavanje slika sa zidova, saksija sa cvećem i kaktusima, prepariranih životinja iz kabineta za biologiju… Nastavnici nisu mogli da poveruju kakve ideje imaju njihovi đaci. I roditelji su bili u šoku. Svi su čekali da to, kako im se činilo, prolazno ludilo prestane, ali to se nikako nije dešavalo.

Direktor škole se obratio Ministarstvu prosvete, došli su inspektori, savetnici, pomoćnici ministra, i svi su se složili da je situacija strašna, i da su deca potpuno van kontrole.

Izdali su oštro saopštenje koje je pročitano roditeljima, u kojem je navedeno da ova situacija mora prestati, da će vinovnici biti kažnjeni, Međutim, vreme je prolazilo, i jedino što se dešavalo su sve veći vandalizmi – učenici su sada prešli na uništavanje stolica i stolova, učestvovali su jednako dečaci i devojčice, nastavnici jednostavno nisu znali šta da rade. Plašili su se i same pomisli na to šta su sve ta deca u stanju da urade.

Na kraju su se nastavnici pitali zašto uopšte drže časove, ili to što je trebalo da liči na časove, sa uništenim učionicama, bez katedre, sa razvaljenim parketom o koji su se spoticali i bili predmet podsmeha sopstvenih đaka, bez ijednog postera ili slike na zidovima, sa polomljenim ormarićima, stolicama, klupama, osećali su se veoma loše kada su se pravili da je sve u redu. Ali, kako ništa nisu mogli da učine, i kako su bili svesni da su im sva sredstva izbijena iz ruku, ostalo im je da čekaju konačno rušenje škole, i eto – dočekali su taj dan sa uzbuđenjem.

Na tablama koje su skinute sa zidova učionica, bila je navedena zabrana ulaska u dvorište, kako se tokom performansa niko ne bi povredio, i bilo je najstrože zabranjeno da iko prilazi ogradi, a kamoli da prođe iza nje. Bezbednost je bila na prvom mestu, i ovakav veliki dan nije smeo da se pretvori u tragediju. Nekoliko roditelja je nosilo crvene trake oko ruke na kojima je pisalo „Obezbeđenje“, i sklanjali su svakoga ko bi se previše približio opasnoj zoni.

Na znak dežurnog učenika, nastavnik muzičkog je naglo podigao ruke i krenuo da diriguje. Hor je zapevao himnu škole uz pratnju orkestra. Doduše, nije sve zvučalo kao na probama, deca su očigledno imala tremu svesna veličine događaja u kojem učestvuju, ali bilo je dovoljno da publika radosno zaplješće u ritmu muzike, i na kraju ih nagradi dugim aplauzom. Predstavnik saveta roditelja je prišao mikrofonu, pozdravio prisutne, zahvalio im se što su u ovolikom broju došli, i ukratko opisao kako će performans izgledati. „Deca, a i njihovi roditelji koji su nam se pridružili, na čemu im se od srca zahvaljujem, nestrpljivi su da počnu, kao što vidite, neki od njih su već na krovu i skidaju preostale crepove!“ rekao je, i prisutni su pogledali nagore, pokazivali jedni drugima prstom, radujući se kad prepoznaju neko dete. „Vidi Matića bez šlema! E, uvek problemi sa njim!“ reče učiteljica Ana. „Matiću!“ pokušala je da ga dovikne, ali zvuci lomljenja i rušenja su je nadglasali.

„Jao, crna Milice, polako, nemoj da padneš!“ brinula je Jelena za svoju učenicu.

Malo po malo, od krova su ostajali samo drveni rogovi, i deca su se pažljivo, međusobno se pomažući, spuštala u učionice gde su ih čekali roditelji. Bilo je očigledno da je dogovor da alat neće dati deci da se ne bi povredila, pa su učenici rukama izbacivali preostale klupe, stolice, poneko preostalo okno prozora, ormane, a roditelji su macolama rušili zidove, velikim testerama sekli daske koje nisu mogle da prođu kroz prozorske otvore, povremeno bi poneko glasno zazviždao i pokazivao učesnicima programa da se sklone dalje od ograde, kako im slučajno nešto ne bi palo na glavu. Na očigled publike, polako je nestajao kabinet za matematiku, hemijska laboratorija, zbornica i kancelarija psihologa, a zatim i toaleti.

Orkestar i hor su bez prestanka izvodili uvežbane kompozicije uprkos bučnoj lomljavi tek nekoliko metara dalje, gimnastičari su se trudili da izvedu svoju tačku. Publika je netremice gledala performans, neki su lupkali prstima u ritmu muzike.

„Moralo je do ovoga doći, i šteta što nije i ranije!“ reče direktor.

„Jeste… Ali, meni je nekako žao… Opet – šta smo mogli da uradimo?“ naglas je razmišljao penzionisani nastavnik fizike.

„Uradili smo sve što je bilo u našoj moći, pokušavali smo… Ali nije vredelo! Bilo je sve gore iz godine u godinu!“ reče nastavnica engleskog.

„Čula sam da ćemo biti na birou do daljnjeg“, reče učiteljica Radica. „Taman malo da se odmorimo od ovog ludila!“

„Ja se ne vraćam u prosvetu. Ne mogu da zamislim da opet prolazim kroz sve ovo!“ reče nastavnica istorije. Oči joj se napuniše suzama. „Eto, mi sad ovo gledamo, kao što svih ovih godina gledamo… i…“ nije mogla da dovrši rečenicu, osetila je da, ako krene da plače, neće moći da stane.

„Nemoj sad ovo da završimo u suzama i patetici!“ uključi se direktor. „Čuješ, sviraju moju omiljenu pesmu. Mogu li da te zamolim za ples?“ upita, i pruži ruku koleginici. Ona se nasmeši i ustade. Direktor je, nežno je držeći za ruku, izvede između stolica do praznog prostora pored ograde, i oni zaplesaše u ritmu valcera u izvođenju prilično dobro uvežbane družine, koja se trudila da nadglasa zvuke lomljenja i rušenja škole. Predsednik Školskog odbora, nakon što je direktor probio led, zamoli za ples jednu od učiteljica, a za njima ustadoše i predstavnici Ministarstva, čak i penzionisani nastavnici, i dvoje po dvoje, zaplesaše kao da su se dugo spremali za ovu priliku.

Nastavnik muzičkog, oduševljen što je konačno podigao publiku na noge, dade deci znak da ne prestaju, već da krenu ispočetka još jednom, još energičnije se razmaha rukama, i mladi muzičari dobiše neki novi elan, članovi hora su se klatili u ritmu, dečak sa činelama je udarao jednu o drugu sve glasnije, duvači su ustali u toku sviranja, za njima i gudači, gimnastičari su počeli da improvizuju figure, i više niko nije gledao performans, svi su zaneseni plesali. U pozadini su letele cigle, knjige, rušila se biblioteka, ali to više niko nije primećivao. A, i da su primećivali, ništa ne bi mogli da urade, i zato su rešili da uživaju u plesu i muziciranju i gimnastičkim tačkama svojih učenika na koje su bili ponosni.

Autor: Maja Bugarčić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama