Једном приликом сам ангажовао врхунског столара да ми помогне у реновирању старе пољске кућице и управо му се завршио први тежак дан на том послу. Пукла му је гума па је изгубио један сат рада, електрична тестера му је отказала, а сада му се стари камионет одбија покренути. Док сам га возио кући, седео је озбиљан у каменој тишини.
На доласку, позвао ме је да упознам његову породицу. Док смо ходали према вратима, на кратко је застао испред малог стабла, додирујући врхове грана с обе руке. Пре него што су се врата куће отворила, он се невероватно трансформисао. Његово преплануло лице засијало је осмесима те је загрлио своје троје мале деце и супрузи дао пољубац.
Затим ме је отпратио до аутомобила. Прошли смо крај стабла, а ја сам горео од радозналости. Питао сам га шта је то што сам малопре видио.
“Ох, то је моје ‘стабло брига’”, одговорио је. “Знам да не могу избећи проблеме на послу, али једно је сигурно, ти проблеми не припадају кући, мојој жени и деци. Зато их само обесим на стабло сваке вечери, пре него што уђем у кућу. Ујутро кад кренем на посао поново их узмем.”
На тренутак застане. “Али смешно је…,” насмеје се, “…кад у јутарњим сатима дођем да би их поново покупио нема их ни приближно онолико колико се сећам да сам их обесио претходне вечери.”