Велики је број оних који и даље не разумеју одлуку просветних радника да обуставе наставу. Кажу: нека протестују после школе, а свој посао морају да обављају. Међутим, њихове шетње, годинама већ не дотичу баш никог, њихове вапаје не чује нико, а у тој мери су обесправљени да се чак и о оно што је потписала и на шта се обавезала, држава оглушила. Ово им је начин да их коначно виде и чују.
Да кренемо од 2014. и тренутка када се већ ниске просветне плате, као и плате у другим јавним секторима смањују за 10%. То је прошло неопажено и без неке реакције. Али десило се.
Протести просветних радника 2015. за последицу имају умањење плате неким просветним радницима који су били у штрајку или су обуставили наставу. Тим потезом је Министарсво просвете прилично обесхрабрило просветне раднике за будуће протесте или неки већи бунт.
Зати, следи прича о платним разредима која датира још од 2015. године. Та година још није дошла.
Из године у годину нижу се разна лажна обећања, преговарања са синдикатима, где се захтеви постављају, па мистериозно нестају, симболични штрајкови сваког првог септембра, када се синдикати сете да нешто раде, а ми да они постоје и да им плаћамо чланарину. Просвета функционише на бази ентузијазма појединаца и сви видимо да је све труло, али идемо даље, јер волимо децу, јер смо бирали овај позив, јер има нешто дубље у овом позиву што те испуњава и даје смисао.
У међувремену, Министарство узима новац за разне пројекте које “имплеменитира” кроз разне обавезне обуке наставника. Министарство добије новац за пројекат, а на нама је да се снађемо.
Исходи, стандарди, инклузија, пројектна настава… Никаква провера како то функционише у пракси, никаква помоћ од Министарства у реализацији инклузије у школи. Сами у учионици, препуштени својим ресурсима. Ћутимо, радимо и себи у браду гунђамо. Надамо се да ће се нешто променити. А сваке године све горе и горе. Планови су преобимни, полагање завршног испита се претворило пројекат који мора да се оправда. Настављају да се понижавају просветни радници дискурсом да су незахвални нерадници са дугим распустом. Образовање је толико деградирано да бивамо жртве вербалног и физичког насиља. Држава не реагује. Зашто би? Па шта? Па шта ако се купи диплома, па шта ако владају необразовани и некултурни?
Долазимо до 2024. Држава не испуњава потписане споразуме, плате не достижу републички просек. Све су чешћи инциденти где су наставници жртве. Протести се интензивирају. Уместо да нађе решење за нагомилане проблеме у просвети, Министарство намеће нову обавезну платформу “Здравитас”.
Дошли смо до тачке преко које нећемо прећи. Сви осећамо да више не можемо да ћутимо. Устају и родитељи, формирају се viber заједнице, и полако почињемо да осећамо своју снагу кад се ујединимо. Синдикати одбијају платформу Здравитас. Поверење у синдикате се мало враћа. Тог кобног првог новембра организује се велики штрајк, бојкот наставе на територији целе Србије и велики протест у Београду. Ко зна колико би деце било у 11:52 испод надстрешнице да се није десио бојкот наставе тог дана.
Крећу студентске блокаде, насиље над студентима, студенски захтеви и протести. Народ се буди и диже. Након што су синдикати позвали на бојкот наставе 24. децембра, Министарство налаже да се прво полугодиште заврши четири дана раније, због “угрожене безбедности свих учесника у процесу образовања”. Ускраћено нам је и право на изражавање незадовољства. Поново су нам “доскочили”. Део наставника не закључује оцене. Добијамо одговор: није битно, можете и у другом полугодишту. Да ли радимо, или не радимо, небитно је.
У складу с том поруком просветни радници се самоорганизују. Неки крећу у бојкот наставе, неки почињу да држе часове 30 минута. Шта се променило од завршетка првог полугодишта? Безбедност је и даље иста. Протести увелико трају. Репрезентативни синдикати се оглушују о поруке које шаљу просветни радници, користе општенародни бунт да добију шта желе, и 30. јануара потписују ПКУ са Владом Србије која се налази у техничком мандату. Оно што је највише погодило просветне раднике су чланови 27 и 31 којим се дискриминишу наставници, ако нису чланови синдиката. Сама репрезентативност синдиката је упитна, јер се годинама није проверавала. Потписали су и Мораторијум на штрајк, и тиме нам одузели право да изражавамо своје незадовољство. Све су се лепо договорили и нас поново нико није питао.
Остали смо сами, изиграни и од стране Министарства и од стране синдиката. До тада смо једино били организовани преко синдиката, иако смо били свесни тога да нас увек изиграју. Студентски полет, енергија и нада се преноси и на нас и схватамо да захтеви синдиката и нису имали никакав смисао и да је то игранка коју ми више НЕ ЖЕЛИМО ДА ИГРАМО. Схватили смо да желимо и да по први пут можемо да мењамо систем који је труо, заједно са студентима. Повезују се школе које су прве ушле у бојкот наставе у Чачку, Ужицу, Лазаревацу, Војводини, у Београду, па и у остатаку Србије. Правимо неформалне заједнице. Људи крећу да се умрежавају по општинама, па на нивоу града. Крећемо да комуницирамо, да стварно анализирамо како би сви проблеми у просвети могли да се реше. Формирамо своје захтеве, који би били прва помоћ за решавање горућих проблема у просвети.
Већина школа држи наставу 30 минута, а огроман број основних и средњих школа је у бојкоту наставе од 20. јануара. Готово да нема школе да неки проценат наставника није у обустави наставе. Организовано стајемо макар један дан сваке недеље, или чак и недељу дана, шаљемо дописе, организујемо протесте испред Министарства и Уставног суда.
Поред очигледне чињенице да нешто озбиљно не функционише у просвети, Министарство не реагује и не започиње дијалог, већ константно прети и притиска наставнике, и директоре. Како да постанемо битни? Кад смо радили нисмо ваљали и злоупотребљавали су нас. Кад не радимо, невидљиви смо, и ми и ученици и родитељи. Шта још треба да урадимо да постанемо видљиви? Да сви станемо? Да ли ће нас тада чути или ће остати неми на наше захтеве и проблеме и само наставити са притисцима?
Господо из Министарства, послушајте студенте, охрабрите се, сетите се шта значи интегритет и почните да радите свој посао.
Наставница у бојкоту, идентитет познат редакцији