Jesper Jul: Šta roditeljska kritika čini detetu

6 februara, 2020

Deca i mladi su najosetljiviji deo našeg društva. Potrebno im je puno razgovora, razumevanja, podrške, razumne pohvale da bi se razvili u kompletna i zdrava mlada bića.

Kritike koje često nepromišljeno upućujemo deci više govore o osećaju dubokog životnog nezadovoljstva samog roditelja nego o postupku deteta… Šta dugoročno čine detetu, ali i odnosima u porodici?

Postoje brojne studije o fizičkom i psihičkom zlostavljanju deteta, a ono se odnosi na kontinuirane i planirane uvrede, ponižavanje, udarce, itd. Za razliku od ovih dugo istraživanih oblika nasilja, pedagog Jesper Jul ističe poseban oblik nasilja – “kritikovanje”.

Smatra da roditelji na ovim prostorima do druge godine života decu stavljaju na pijedestal i obasipaju komplimentima, a od druge godine naglo i beskompromisno počinju da ih kritikuju i psihički lome za sve u čemu nisu dobra ili ne odgovaraju njihovim očekivanjima. Kritikovanjem se navode na dobro i ispravno ponašanje, što je odraz kulture u kojoj živimo gde često definišemo dobro ponašanje prigovaranjem umesto preuzimanjem sopstvene odgovornosti i razvijanjem drugačijih i pozitivnih obrazaca ponašanja.

“Ne radiš to kako treba, pusti mene! Nisi dobra u tome, bavi se nečim drugim. Dobro si to naučila, ali ne znaš dobro da se izraziš. Zašto si to uradila, ugledaj se na brata! Imao bi on sve petice, samo da nije tako lenj. Može on to, ali neće, sve ga mrzi.”

Jeste li se nekad uhvatili kako izgovarate ovakve ili slične rečenice svojoj deci?

Deca i mladi su najosetljiviji deo našeg društva. Potrebno im je puno razgovora, razumevanja, potpore, razumne pohvale da bi se razvili u kompletna i zdrava mlada bića. Pod razumnom pohvalom ne podrazumeva se olako davanje komplimenata, već promišljena pohvala kad se sagleda celokupni rad ili postupak deteta u svrhu daljeg napretka i većeg osećaja samopouzdanja i samopoštovanja.

Iako što većina roditelja razume važnost navedenog, mnogi među njima ne mogu da se suzdrže od svakodnevnih kritika sličnih onima s početka teksta. Kritike su često upućene nepromišljeno i govore više o osećaju dubokog životnog nezadovoljstva samog roditelja nego 0 postupku deteta.

Šta kritikom poručujemo detetu?

Roditelji uglavnom žele najbolje za svoju decu i ponekad kritike upućuju u svrhu detetovog razvoja, ali dete ih ne doživljava na takav način. Kritike omalovažavaju dete, snižavaju njegovo samopoštovanje i emocionalno ga iscrpljuju.

Postoje bolje alternative kritikovanju. Važno je da roditelj, u trenutku ljutnje ili razočaranja zastane, razmisli šta je to što ga tišti u detetovom ponašanju i bira reči kojima će to izraziti.

Deca će bolje doživeti izjave poput: “Vidim da si se potrudio, mislim da još možeš poraditi na tome. Ne dobijaš dobre ocene, razmislićemo što ti to otežava učenje. Smatram da ne radiš dovoljno, ali znam da možeš bolje i više, ja ću ti pomoći…”

Porodica nije jedino mesto gde se dete susreće s kritikama. Škole su često najveće izvorište kritika zbog nepoznavanja boljeg načina komunikacije s detetom.

Učitelji kao i roditelji prigovorima nastoje dete da usmere na proces učenja i ponašanja koji oni smatraju ispravnim. Pohvalom razvijaju osećaj moći, važnosti, ostvarenja kod deteta, dok kritikom razvijaju negativno mišljenje deteta. S vremenom, dete uistinu razmišlja o sebi kao o neuspešnoj i lenjoj osobi.

Učitelji govore: “Nisi dovoljno učio. Sve bi bilo lakše, kad ne bi bio toliko lenj i nezainteresovan. Pogledaj svog druga iz klupe, da li se on tako ponaša? Tvoj brat je bio toliko bolji u školi…”

Učenik misli: “Ni u čemu nisam dobar, uzalud se i trudim. Ništa mi ne ide, zašto uopšte gubim vreme na ovo? Bolje da se igram. Drugi ovo bolje znaju, bolje da se ne javljam.”

Iako učitelji i roditelji kritikuju decu vodeći se pozitivnim mislima kao što su detetovo usmeravanje u pravcu truda, zalaganja, dobijanja boljih ocena, pristup je pogrešan i cilj neostvaren.

Jesper Jul zaključuje da kritika nije vaspitna strategija jer degradira decu i ne nudi protomodel ponašanja, pa rezultira dečjim osvetom roditeljima ili učiteljima nakon što postanu samostalna. Ako se vodimo izrekom Maksima Gorkog da su deca naše sutrašnje sudije, sve kritike utkane u dečji mentalni sklop roditeljima će se vratiti poput bumeranga.

Ako želimo odgovorno, osnaženo, zdravo i marljivo dete, biraćemo postupke i reči. Ako želimo pokorno dete, kritikovaćemo ga. I definitivno ćemo uspeti u tome.

Izvor: Roditelji.hr / Zelena učionica

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama