Јеспер Јул: Шта родитељска критика чини детету

6 фебруара, 2020

Деца и млади су најосетљивији део нашег друштва. Потребно им је пуно разговора, разумевања, подршке, разумне похвале да би се развили у комплетна и здрава млада бића.

Критике које често непромишљено упућујемо деци више говоре о осећају дубоког животног незадовољства самог родитеља него о поступку детета… Шта дугорочно чине детету, али и односима у породици?

Постоје бројне студије о физичком и психичком злостављању детета, а оно се односи на континуиране и планиране увреде, понижавање, ударце, итд. За разлику од ових дуго истраживаних облика насиља, педагог Јеспер Јул истиче посебан облик насиља – “критиковање”.

Сматра да родитељи на овим просторима до друге године живота децу стављају на пиједестал и обасипају комплиментима, а од друге године нагло и бескомпромисно почињу да их критикују и психички ломе за све у чему нису добра или не одговарају њиховим очекивањима. Критиковањем се наводе на добро и исправно понашање, што је одраз културе у којој живимо где често дефинишемо добро понашање приговарањем уместо преузимањем сопствене одговорности и развијањем другачијих и позитивних образаца понашања.

“Не радиш то како треба, пусти мене! Ниси добра у томе, бави се нечим другим. Добро си то научила, али не знаш добро да се изразиш. Зашто си то урадила, угледај се на брата! Имао би он све петице, само да није тако лењ. Може он то, али неће, све га мрзи.”

Јесте ли се некад ухватили како изговарате овакве или сличне реченице својој деци?

Деца и млади су најосетљивији део нашег друштва. Потребно им је пуно разговора, разумевања, потпоре, разумне похвале да би се развили у комплетна и здрава млада бића. Под разумном похвалом не подразумева се олако давање комплимената, већ промишљена похвала кад се сагледа целокупни рад или поступак детета у сврху даљег напретка и већег осећаја самопоуздања и самопоштовања.

Иако што већина родитеља разуме важност наведеног, многи међу њима не могу да се суздрже од свакодневних критика сличних онима с почетка текста. Критике су често упућене непромишљено и говоре више о осећају дубоког животног незадовољства самог родитеља него 0 поступку детета.

Шта критиком поручујемо детету?

Родитељи углавном желе најбоље за своју децу и понекад критике упућују у сврху дететовог развоја, али дете их не доживљава на такав начин. Критике омаловажавају дете, снижавају његово самопоштовање и емоционално га исцрпљују.

Постоје боље алтернативе критиковању. Важно је да родитељ, у тренутку љутње или разочарања застане, размисли шта је то што га тишти у дететовом понашању и бира речи којима ће то изразити.

Деца ће боље доживети изјаве попут: “Видим да си се потрудио, мислим да још можеш порадити на томе. Не добијаш добре оцене, размислићемо што ти то отежава учење. Сматрам да не радиш довољно, али знам да можеш боље и више, ја ћу ти помоћи…”

Породица није једино место где се дете сусреће с критикама. Школе су често највеће извориште критика због непознавања бољег начина комуникације с дететом.

Учитељи као и родитељи приговорима настоје дете да усмере на процес учења и понашања који они сматрају исправним. Похвалом развијају осећај моћи, важности, остварења код детета, док критиком развијају негативно мишљење детета. С временом, дете уистину размишља о себи као о неуспешној и лењој особи.

Учитељи говоре: “Ниси довољно учио. Све би било лакше, кад не би био толико лењ и незаинтересован. Погледај свог друга из клупе, да ли се он тако понаша? Твој брат је био толико бољи у школи…”

Ученик мисли: “Ни у чему нисам добар, узалуд се и трудим. Ништа ми не иде, зашто уопште губим време на ово? Боље да се играм. Други ово боље знају, боље да се не јављам.”

Иако учитељи и родитељи критикују децу водећи се позитивним мислима као што су дететово усмеравање у правцу труда, залагања, добијања бољих оцена, приступ је погрешан и циљ неостварен.

Јеспер Јул закључује да критика није васпитна стратегија јер деградира децу и не нуди протомодел понашања, па резултира дечјим осветом родитељима или учитељима након што постану самостална. Ако се водимо изреком Максима Горког да су деца наше сутрашње судије, све критике уткане у дечји ментални склоп родитељима ће се вратити попут бумеранга.

Ако желимо одговорно, оснажено, здраво и марљиво дете, бираћемо поступке и речи. Ако желимо покорно дете, критиковаћемо га. И дефинитивно ћемо успети у томе.

Извор: Roditelji.hr / Зелена учионица

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама