U istoriji savremene kulture, strip zauzima mesto koje prevazilazi okvir zabave. Njegova funkcija, pored ostalog, bila je i da oblikuje generacije čitalaca kroz jedinstvenu kombinaciju slike i reči, jednostavnosti i misaonosti, humora i moralnih dilema. Strip je bio škola duha i imaginacije, prozor u svet mašte i u isto vreme instrument kulturnog i etičkog obrazovanja.
Strip kao kulturna pedagogija
U vremenu kada su mladi čitali Asteriksa, Taličnog Toma, Mikija Mausa ili Alana Forda, razvijala se jedna nevidljiva, ali duboko delotvorna kulturna pedagogija. Strip je učio kako misliti u slikama, kako prepoznati ironiju, kako razlikovati komično od banalnog, pravdu od samovolje. Duhoviti dijalozi, moralni obrti i situacioni humor imali su nenametljiv didaktički efekat: učili su decu, ali i odrasle, da svet nije jednostavan, da je inteligencija u duhovitosti, a plemenitost u delovanju.
Posebno su značajni oni stripovi koji su, pod plaštom komedije, nudili duboku društvenu i moralnu refleksiju. Alan Ford je, u tom smislu, bio više od stripa — on je bio satira jednog sistema, ironijski komentar ljudske gluposti, pohlepe i birokratske besmislenosti. U prevodu na naš jezik, koji je sam po sebi postao kulturološki fenomen, duhovitost je prerastala u jezičku virtuoznost i društvenu kritiku. To je dokaz da strip može biti i prostor književne umetnosti.
Estetska i misaona dimenzija
Strip je često bio potcenjivan upravo zbog svoje popularnosti. Međutim, iza prividne lakoće crteža i kratkih rečenica, stajali su autori koji su stvarali dela duboke estetske i misaone složenosti. Hugo Prat i njegov Korto Malteze otvorili su mogućnost da strip postane filozofska priča u slikama, melanholična meditacija o slobodi, sudbini i smislu putovanja. Pored Korta Maltezea, junaci poput Ripa Kirbija i Modesti Blejz donose realistične priče o borbi za pravdu, bez natprirodnih moći i ponekad, kao Modesti Blejz, i bez institucionalnog okvira. Takvi stripovi su estetski bili na nivou književnosti i filma, a ponekad i iznad njih, jer su umeli da misao sažmu u kadar, u izraz lica, u tišinu između dve slike.
Strip je u tom smislu bio i prethodnica filmskog jezika. Njegova dinamika kadrova, ritam naracije i vizuelna ekonomija uticali su na razvoj filmske poetike. Otuda ne čudi što su brojni filmski žanrovi – od vestern komedije do naučne fantastike – potekli upravo iz stripovskih matrica. Supermen, Betmen i Spajdermen, superheroji popularne kulture, postali su mitološke figure modernog sveta, izrazi kolektivne potrebe za moralnim redom i nadom u ljudsku moć dobra.
Nacionalni kontekst i kulturna tradicija
Ni domaći strip nije bez značaja. Mirko i Slavko, iako danas deluje naivno, bio je proizvod vremena u kojem se kroz jednostavne crte i poruke gradila kolektivna svest o hrabrosti, solidarnosti i patriotskom moralu. Strip je tada bio jedan od medija kroz koje se na popularan način prenosila ideja zajedništva i odanosti višem cilju.
Izdanja poput Stripoteke i Politikinog zabavnika (koji je oduvek imao delove posvećene stripu) postala su institucije. Njihova kombinacija edukativnih, umetničkih i zabavnih sadržaja stvarala je čitalačku kulturu koja je imala i dubinu i širinu. To su bila izdanja koja su se čitala porodično, gde su se generacije susretale oko istih junaka, istih priča i istog jezika.
Strip danas – između tradicije i digitalnog zaborava
Danas, u eri digitalne distrakcije, strip deluje kao arhaični oblik komunikacije. Mladi kod nas više ne listaju masovno Stripoteku (a ni ona nije više ono što je nekada bila), već beskrajne tokove slika i kratkih video-klipova. Međutim, ta površnost vizuelne kulture upravo otkriva koliko je strip bio važan: on je učio kako čitati slike sa smislom, kako u nizu kadrova prepoznati naraciju, kako misliti vizuelno, a ne samo gledati.
Savremeni stripovi, iako prisutni u digitalnom formatu, dakle, više nisu tako masovna pojava, a i njihova funkcija nije kao pre nekoliko decenija. Nedostaje im ono što su klasični stripovi posedovali — jasno definisan etički okvir, duhovitost koja pročišćava, likovi koji uče o dostojanstvu i razumu. Strip bi i danas mogao biti dragocen pedagoški alat, naročito za decu koja teško usvajaju tekstualne sadržaje, jer spaja vizuelno i verbalno, racionalno i emotivno, estetiku i moral.
Greše oni koji kažu da je uloga stripa u obrazovanju i vaspitavanju mladih bila epizodna pojava — bila je civilizacijska. Strip je bio most između detinjstva i umetnosti, između igre i misli, između slike i reči. On je oblikovao ukuse, razvijao smisao za ritam i ironiju, podsticao empatiju i kritičko mišljenje.
Zato povratak kvalitetnom stripu možda ne bi bio samo nostalgični hir, već bi i to bio jedan od segmenata kulturnog oporavka. U vremenu kada vizuelno preti da zameni smisao, strip bi mogao ponovo da nauči mlade da gledaju — i da vide.
Milan Stanković