Недавно сам била на протестном скупу на Филолошком факултету, у чувеној Сали хероја, а потом ‒ пошто је киша пљуштала ‒ прошетала се ходницима зграде, где сам некад студирала, да се присетим старих дана и оживим успомене. Могуће да је атмосфера била мрачна због разлога окупљања на протесту и временских неприлика, али свим коридорима, без изузетка, владала је тмина, скоро опипљива. Тог дана ‒ кад смо се држали заједно, да гласно предочимо другима како се образовање урушава ‒ мало је колега и студената дошло да присуствује скупу. Истина, био је радни дан, два по подне, некима је по невремену требало много да се дошетају да факулета, но ипак, чинило се како се школовањем баве ретки и то они којих врло ускоро ‒ статистика каже ‒ више неће бити.

Оно што се догађа данас није започето јуче. Образовање се дуго урушава јер идеја социјалног инжењеринга већ деценијама није да човек буде просвећен и добар, него послушан, па се спроводе такозвани транзициони процеси у којима се опште знање своди на изборне курсеве не би ли сваки студент саставио своју биографију у складу с личним афинитетима, а не општим захтевима студија на којима изучава изабрани предмет. Укратко: дешава се општа декаденција у којој се младим људима нуди да лако постану учени, али им се злобно прећуткује да то што ће добити ‒ није ученост, нити образовање, већ упућеност у руковођење шрафићем на полузи брода. Како то знамо? Тако што им се допушта да бирају оно што тражи најмање труда. Другима речима, дозвољено им је да прођу лако како би им једног дана ‒ то сад видимо ‒ било тешко.

Прошле године, а можда и раније, осмишљена је реклама у којој млади професор факултета позива будуће студенте на неки од понуђених програма, говорећи реченицу која се једва чује: Дођите да учите тамо одакле су се некад могле чути речи нашег Милоша Црњанског. Ова аматерска реклама у којој се глас говорника једва чује ‒ зазвучала је гротескно: зашто би неког у двадесет и првом веку занимало ко је у прошлости био на истом месту, за истом катедром, кад се време променило и кад се од добрих речи увелико више ‒ не живи. Овако се факултет не рекламира, јер нико неће изучавати књижевност зато што се његовим учионицама некад шетао литерарни горостас. И тачно је да је ова промоција била смешна, технички слабо скројена и неуверљива, али се иза подсмеха њених гледалаца крије разлог нашег духовног потонућа.

Када би данас неко рекао да жели да студира језик и књижевност зато што воли да чита и пише, и воли Милоша Црњанског, његови записи спасили су га интимног понора и пакла, други би таквог занесењака разумели као човека који не појми садашњост. Он не увиђа да се не живи од звука и песме, већ од новца, те је неопходно новац створити, а немогуће га је стварати тамо где га нема. Дакле ‒ треба бистро изабрати ону струку која у овом свету доноси извеснији и лагоднији живот, а она не може имати везе са језиком и књижевношћу. Зашто? Зато што је на овом пољу кључно питање, а не одговор.

Технократска занимања подешена су за брзо пружање одговора, као у савременим говорницама, које позивамо сваки пут кад имамо проблем: аутомат поједе картицу, гладни смо вегетаријанске пице, крема за лице се потрошила, требало би нову купити. Савремени послови само су низ услужних делатности ‒ нових занатлија ‒ које дају одговоре на једноставна питања: како да решим проблем? Тим стручњака правовремено дејствује не би ли се зачкољица решила и не би ли поново ‒ све било у реду. Човеку мора да буде добро, да живи без проблема, јер једино тако ће бити миран. Истина, увек се нови проблеми стварају, како се живот не би осушио, међутим, и тад ће позвани помагачи притећи у помоћ ‒ пружајући одговор и решење.

Али шта да чинимо ако одговора и решења нема, ако нам није дато да проблем решимо, већ да у њему постојимо, јер ‒ можда је илузија да се овоземаљска кварљива роба може поправити? Нису ли онда плаћени вариоци и сви други племенити радници ‒ зналци и стручњаци ‒ обмана којом нас је неко завео, па уверио: да се вредност једног делатника било које струке мери његовим видљивим и конкретним резултатом. Варилац повеже две дугачке цеви и зацрвене му се очи, а стручњак за расхладне уређаје угради нови филтер и ваздух је чистији. Они су, дакле, материјализовали свој напор, он је свакоме видљив и морао би да буде плаћен, па ће га друштво и наградити за труд. И такав ће живети добро, јер такав има одговор на постављено питање и такав је способан да реши проблем.

Сви други ‒ јадни и корисни патуљци ‒ биће добра и пожељна ћутљива маса што у ходнику чека да на њу дође ред.

Где су у таквом свету студенти језика и књижевности? У оним тамним ходницима скривају се од кише, читају Црњанског и постављају неућуткана питања, чуде се летњој измаглици, занесено, и верују ‒ премда их је све мање ‒ да после овог страхотног бесмисла у којем је човек бедно жигосан мора доћи оздрављење, како је песник писао, или нас неће бити. А ако нас не буде, тад ни вариоци и сви други врли и плаћени радници неће имати коме да понуде своја умећа. Оног часа кад човек постане робот или биљка на ветру и кад више не буде племенитих звања која буде људску душу ‒ замреће све. Они који мисле да ће се спасити само не знају да неће.

У свету без духа ‒ неће се спасити нико.

Извор: biljanakovacevic.com