Година 1968. остала је у колективном памћењу као симбол једне генерације која је веровала да је промена света могућа. Она означава тренутак када су се млади људи, пре свега студенти, широм света побунили против окова у којима су видели спутaвање слободе, креативности и истине. Од Париза, преко Прага, до Београда и Беркли кампуса, талас незадовољства и интелектуалне побуне захватио је генерацију која је веровала да историју може окренути или макар скренути у једном драматичном потезу.
У Америци је тај бунт имао јасну антиратну димензију — рат у Вијетнаму постао је симбол војне машинерије моћи која троши младе животе. У Европи су студенти устајали против крутoсти образовног система, против друштвене неправде, против лажне слике прогреса која је скривала конзервативне структуре. А у социјалистичким земљама, укључујући и тадашњу Југославију, побуна је носила нијансе захтева за већим слободама и правом на критичку мисао унутар ригидних политичких система.
Париз: сцена на којој се историја преламала
Париз 1968. био је епицентар европског бунта. Демонстрације су започеле на универзитетима, али су се претвориле у масовни покрет који је извео на улице стотине хиљада, а према неким проценама и милион људи. Барикаде у Латинској четврти постале су симбол отпора, док су уличне пароле — „Будите реални, захтевајте немогуће!“ — изгледале као манифест нове епохе.
У том вртлогу нашао се и Жан-Пол Сартр, филозоф егзистенцијализма, јавни интелектуалац који је већ годинама био глас савести француског друштва. Сартр је уместо филозофске дистанце изабрао да у догађајима и учествује: стајао је уз студенте, држао говоре, провоцирао власт својом бескомпромисном критиком. У једном тренутку чак је био и приведен, па убрзо пуштен.
Било је предлога да се Сартр ухапси. На то је председник Шарл де Гол, херој Другог светског рата и оличење француског државничког поноса, изговорио реченицу која је ушла у легенду:
„Ви, дакле, хоћете да ухапсим Волтера?“
Тим одговором Де Гол је показао политичку зрелост и културу дијалога која превазилази тренутне сукобе. Био је свестан да хапшење једног од најважнијих француских мислилаца не би било само репресија над појединцем, већ над самим француским духом.
Сартр и Де Гол: два пола француског духа
Сартр и Де Гол представљају готово митске супротности унутар француске историје. Сартр је био оличење интелектуалног бунта, филозоф који је веровао да је слобода полазиште сваког људског деловања. Његов егзистенцијализам поручује да човек није унапред одређен, да је бачен у свет без унапред задатог смисла, али и да има неизбежну одговорност да га сам обликује. Он је стајао на страни маргинализованих, обесправљених и потлачених, одбијајући да се одрекне критике чак и кад би му то донело личну удобност или признање.
Де Гол, с друге стране, није био филозоф у академском смислу, али је поседовао филозофију државе — дубоко укорењену у традицији, части и историјском континуитету Француске. Његова визија почивала је на идеји да нација мора имати чврст ослонац и јединство, чак и кад ветрови промена дувају из свих праваца. Био је симбол стабилности и државне постојаности, али и човек који је знао да историја воли симболе — па је и сам умео да постане један.
У том сукобу 1968. године, њих двојица јесу били актери политичке драме; али, много више од тога, били су алегорија француске дилеме: између потребе за слободом и потребе за редом, између интелектуалне револуције и државничке традиције. Њихова интеракција показује да друштва напредују и кроз способност да се два супротна принципа међусобно признају.
Парадокс побуне и изборних резултата
Ипак, политичка последица овог великог бунта била је парадоксална. Након што су се улице испразниле и дим сузавца разишао, расписани су избори. Упркос огромном таласу незадовољства, упркос губицима колонијалног статуса (Алжир више није био француски), упркос економској стагнацији, Шарл де Гол и његова странка однели су убедљиву победу.
Како објаснити овај парадокс? Можда тиме што су се бунт и ентузијазам младих сударили са реалношћу шире популације која се плашила хаоса. Можда тиме што већина бирача, иако критична према власти, у тренуцима кризе бира стабилност и познате фигуре. Или, можда, тиме што енергија протеста не постаје аутоматски политички капитал, нарочито када не постоји јасно артикулисана алтернатива.
Постоји ли правилност у историји?
Питање аналогија и историјских законитости увек је клизав терен. Историја се никада не понавља на исти начин, али ритмови и обрасци постоје. Побуне често настају из осећаја да се „ствари не могу овако даље“, али ретко одмах доносе власт онима који их предводе. Често тек касније, кроз таласе културних и друштвених промена, побуне почну да мењају ткиво друштва.
Париз 1968. можда није срушио Де Гола, али је променио Француску — универзитети су постали отворенији, друштвене норме либералније, а политичка култура подложнија дијалогу. У том смислу, историја нас учи да тренутна политичка победа или пораз нису коначна мера значаја једног догађаја.
Као подсећање и порука остаје да се историја не мења само у парламентима, већ и на улицама, на универзитетима, у мислима и срцима оних који одбијају да пристану на неправду. А Де Голов гест одбијања да ухапси Сартра остаје као подсећање да и моћ може бити племенита када се одрекне освете и изабере културу.
Можда историја нема строге законе, али има поуке. А поука 1968. гласи: свет се мења кад генерација одлучи да гласно каже шта не жели — али да би та промена трајала, мора знати и шта хоће.
Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора
Напишите одговор