Роди се једном дан у којем све добије јасан смисао. Киша зими у планини, баш онда кад очекујеш крупне сњежне пахуље. У данима кад ниси ни свјесна колико ти прија да у топлини просторије уживаш у мирису вруће кафе и добовању капи о прозорско окно. Да само будеш присутна у свакој мисли која се у твом уму створи. Сваком кораку који направиш. Као кад ходаш по клизавом леду и фокусираш се само да одржиш равнотежу. И схватиш како у тренуцима балансирања на клизавом тлу одмараш од мисли које ти се по глави свакодневно роје.
Диши дубоко и упијај. Сваку кап. Мирисну ноту. Минуте који се вуку. Јер ти је с разлогом дато да закочиш и одмориш.
Нађем смисао и у оном дану када ме са посла испрате вратоломије. А кући дочекају захтевни малишани. Када након загрљаја, пољубаца и вирења у кесе које сам из продавнице донела усједе захтеви… Дај мама воде… Сока… Шта си ми купила… Кад ћеш ми купити… Што ми ниси купила… Када ћемо да живимо у Кини… Ко ти је љепши, бато или ја… Све док настојим да са високих потпетица не опалим на нос у покушају да удовољим свима, док вода из џезве полако увире. И од преостале количине скувам пола шољице коју носим са собом по кући коју покушавам довести у ред. Или уз улицу ако се екипи баш иде у шетњу. Да – кафенишем уз улицу. Низ улицу. Нисам ни свесна кад сам је попила.
Има смисла и у оваквом померању граница када схватимо колико можемо. Честитај себи на пет пари невидљивих руку којима стижеш баш све. Јер, не може то баш свако. Свакоме није ни дато.
Када ми деца пошандрцају пред спавање, почну да се кикоћу, глупирају, скачу, ја им се придружим. А некад ме то тако нервирало! Ма, требају да иду на спавање, нећу их успавати до 11 сати! Тако је. Сад им се придружим. Глупирам се. Скачем. Смијем се. Кикоћем. Дишем дубоко. Смejе ми се свака пора на кожи. Свака ћелија у организму. А они задовољни! Ослобођени претње да ћу почети да вичем и да ћу прекинути забаву.
У реду је цичати. Смеати се. Скакати. Мама се смеје. Мама цичи. То је добро. Ништа лоше неће да се деси. Неће “о’плакати” ако се буду превише смијали. Не постоји превише смијеха. Он је увијек добар.
Кад ми се плаче, плачем. Не гутам сузе. Не правим се да сам јака. Не пуштам да со из очију остане унутра и нагриза ми душу. Мама је тужна због тога и тога. И сузе су добре. С њима одлази вишак терета са душе и чини да се лакше исправи. Има и таквих момената у животу. Кад плачеш. И имаш потребу да се иза осмијеха не кријеш. Иза онога “све је у реду”, кад није.
Они знају да је у реду плакати. Јер Бог нам је дао сузе да њима бришемо вишак терета који носимо. Ко сам ја да кажем да сузе нису добре, кад знам да исцјељују?!
Пуштам их да плачу кад им се плаче. Не вичем на њих да престану. Не кажем им да само слабићи плачу. Јер знам много нејаких иза камених лица и много снажних душа иза образа које су сузе с времена на време квасиле. Плачите децо. То је добро. Биће вам после лакше. Плачем и ја и нисам постала слаба. Једино ми је душа лакша и чистија.
Уживам и у ретким данима када не морам ништа. Ни да устанем из топле постеље у одређени сат. Ништа да радим. Никуда да идем. Кад могу да буљим у једну тачку колико ме воља. Да читам, без прекида. Док не почне да ми се манта од глади. И уживам. Без трунке кривице што се излежавам. Кад допустим да сам самој себи довољна. И да ми не треба нико и ништа да тај дан буде потпун. Јер га пуним удисајима. Одмором. Мелодијом коју пјевушим откако очи отворим. Не бих ли зауставила ум који ми је већ направио распоред.
Све је ствар избора. Леп или ружан дан. Сузе или смех. Одмор или акција. Бити свој и радити оно што ти прија или испуњавати своја и туђа претјерана очекивања. Бити задовољан и живети у лепоти сопственог избора је најбоља лекција коју дјеци можемо приуштити. Ја своју децу, свакако, желим виети срећне и насмијане. Задовољне и вољене. Почела сам од себе. А они уче сваким даном.
Извор:tatjanakuljacadotme.wordpress.com