Зашто просветари ћуте о вршњачком насиљу у школи? Ко га прикрива и зашто?

4 јула, 2016

Како новински портали извештавају – у сагласности са родитељима покојног Алексе Јанковића, који је био жртва насиља својих вршњака, Драгана Ћорић, професор на Правном факултету у Новом Саду, покренула је идеју о увођењу „Алексиног закона“. Овим законом би се помогло деци која трпе ову врсту насиља да се адекватно и правовремено заштите, као и да се насилни вршњаци одговарајуће казне.
Такође, овим законом су предвиђене оштрије казне за просветне раднике који заташкавају вршњачко насиље – предлаже се и одузимање радне дозволе (лиценце за рад).
Међутим, они који раде у просвети јако добро знају али се не усуђују да расветле и одговор на кључно питање – зашто се неки просветни радници  одлучују на заташкавање вршњачког насиља?
Према случајевима у које смо имали увид (у неколико београдских основних школа) дошли смо до ових неколико одговора:

  1. Уцењени су због својих претходних пропуста у раду
  2. Страхују од одмазде директора и/или наставног колектива
  3. Страхују за свој посао

 
Уцењени због својих ранијих грешака
 
У овом случају се ради о томе да су поједини наставници у својој радној каријери у тој школи правили пропусте, што је довело до позивања просветне инспекције од стране родитеља ученика. Директор школе, у договору (или без њега) са просветном инспекцијом одлучује се за „покривање“ крупних грешака тог наставника и тако га чини својим доживотним „дужником“.
То обично изгледа овако: родитељи позову инспекцију, они дођу и наложе директорки школе да утврди одговорност дотичног наставника.
Директорка школе позове дотичног наставника (наставницу) и каже: „Ја сам просветној инспекторки рекла да си ти одличан просветни радник, да су ту у ствари родитељи проблематични, ево како ћемо ово да решимо: нећу водити дисциплински поступак против тебе, да ти не буде мрља у каријери, већ ћемо ти само утврдити неку мању повреду радне обавезе, скинућу ти пар месеци мало од плате, и извући ћеш се.Јер сам те ја заштитила.“
Уплашени наставник заиста поверује да га је директорка заштитила, да је могао да прође много горе, и тада постаје директоркин саучесник у будућим радњама – од прикривања вршњачког насиља (које би штетило угледу школе уколико би се јавно обзнанило – та школа би имала све мање ђака због тог лошег угледа, смањивао би се број одељења) преко реизбора дотичног директора, па све до кршења појединих прописа како би помогао директорки у неком следећем проблему због којег долази нова просветна инспекција.
 
Страх од одмазде директора и/или остатка колектива који су директоркини сучесници
 
Због овог разлога сматрамо да би предлог „Алексиног закона“ требало допунити са механизмима правне заштите оних просветних радника који се одлучују да савесно обављају свој посао – и који не пристају на притисак од стране директора да морају да прикривају вршњачко насиље.
Уколико је наставник који не жели да заташкава насиље у мањини у свом колективу – тада је у оправданом страху да ће он (она) постати „жртвени јарац“ када просветна инспекција по позиву родитеља деце која трпе насиље дође.
Директорка ће тада спровести дисциплински поступак и по принципу „кадија те тужи, кадија ти суди“ утврдити неку измишљену повреду радне обавезе, резултат дисциплинског поступка ће бити мрља у радној биографији дотичног наставника (да је против њега спроведен дисциплински поступак и закључено је да је крив), као и смањење плате од 3 до 6 месеци, у висини чак до 35%.
Ако узмемо у обзир и ту чињеницу да тај наставник и даље треба да ради у таквој непријатељској и завереничкој атмосфери (колективу на челу са директоком) – тада је јасно колико сваки просветни радник трпи притисак да вршњачко насиље заташка, или барем минимизира, намерно погрешно тумачи детету („ма, нису мислили озбиљно, то је било случајно, у шали“) и умирује родитеље детета које је претрпело насиље како не би реаговали адекватно озбиљности ситуације.
 
Страх од губитка посла
 
Овај страх имају просветни радници који још увек нису запослени за стално, који су самохрани родитељи (или им породице живе само од те једне плате) и који су релативно нови у том колективу те још увек нису упознали како да „пливају“ у тој школи. Они се радије одлучују да се држе по страни, да не говоре шта се на њиховом  часу догодило, или шта су видели на ходнику – једноставно се труде да буду што неприметнији, јер знају да су они „најјефтинији“ да буду жртвовани.
Нови су ту и немају посао за стално. Или мисле да нико неће стати иза њих.
 
Да закључимо
Када се говори о улози и одговорности просветних радника у заташкавању вршњачког насиља – најпре треба да будемо свесни ових горњих узрока тој појави и да је неопходно подржати и заштитити оне просветне раднике  (па чак и оне који су некад учинили неку грешку)  да храбро сведоче истину о насиљу у школи.
Овде такође увиђамо и тачност изреке да „риба од главе смрди“ те да је потребно да инспекција најпре истражује и утврђује одговорност директора (који је према Закону о систему образовања први одговорниза безбедност деце у школи), па тек онда осталих запослених у школи.
Такође, оно што овај образац прикривања насиља од стране просветних радника одржава је и тај што просветна инспекција – уместо да лично утврђује одговорност просветних радника, задужује управо директора школе да тај поступак спроводи и о њему напише извештај инспекцији.
На тај начин се дају превелика овлашћења директорима школа који тиме држе раднике у тој школи у шаци.
Просветна инспекција би требало да лично и директно утврђује одговорност свих запослених у школи – почев од директора, завршно са помоћним особљем, зависно од озбиљности случаја.
Једино тако се може постићи да просветни радници не буду уцењени и притиснути од стране директора, као и да не буду подложни саучесништву у прикривању вршњачког насиља.
 
Вршњачко насиље у школи је могуће решити – за то је потребно да цела истина о узроцима прикривања истог изађе на видело.
 
 
Аутор: ПравославниРодитељ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


5 коментара на "Зашто просветари ћуте о вршњачком насиљу у школи? Ко га прикрива и зашто?

  1. Slađa каже:

    Pa nažalost, fali vam još mnogo za celu istinu. Npr:
    – nastavnik ne reaguje jer će se zameriti kolegi koji je razredni starešina, a inače su baš dobri prijatelji. A što bi se zamerali zbog tamo neke dece, jer to su dečja posla, deca dođu i odu, a mi ostajemo da radimo zajedno.
    – mi tu ionako ne možemo nešto mnogo da uradimo, jer problem je u porodici, nije dete krivo, roditelji su mu problematični
    – a za koju platu ja da vodim disciplinske postupke, slušam plakanje i/ili objašnjavanje i/ili pretnje od strane roditelja učenika, dangubim, provodim dodatno vreme u školi, stresiram se, sekiram, nerviram, a kod kuće me čekaju MOJA deca o kojoj treba da brinem. Neka svako brine o svom detetu. Plata mi je bedna. Ionako sam nemoćna/ nemoćan.
    – nisam ja ni psiholog, ni policajac, ni socijalni radnik. Ja sam nastavnik. Ja znam engleski/ matematiku/ ekonomiju/ biologiju, moje je da ih učim. Neka svako radi svoj posao.

  2. Nastavnik каже:

    Boze koliko nebuloza u jednom clanku…a nije vam palo na pamet da PRIKRIVANJA NEMA u 99% slucajeva, vec da se uvek ono sto kaze dete ili roditelj uzima zdravo za gotovo? I hajde da jednom postavimo pravo pitanje-zasto u zakonu postoje prava i obaveze ucenika a za nastavnika samo obaveze? Zasto nastavnik nema prava? Zasto se nastavnik uvek za sve smatra odgovornim i zasto je uvek najlakse njemu zakaciti etiketu krivca? Vase pitanje zasto se nasilje prikriva, polazi od pretpostavke medija da ono postoji ali se prikriva…a tek navedeni razlozi…boze boze…ako su takve odgovore zaista dali neki nastavnici, a cisto sumnjam, odmah neka daju otkaz! Nastavnici bez samopouzdanja i dostojanstva ne treba da rade sa omladinom.

    1. Jelena каже:

      Svaka čast za komentar !
      Zakoni su nam takvi da uvek stiže dete,ne možeš ga izbaciti iz škole,ako roditelj ne pristane da ga prepiše u drugu školu….Ako se utvrdi da dete vrši nasilje,izbaciti a ne prebaciti u drugu školu i ne dozvoliti da se upiše ni u jednu državnu školsku ustanovu (OŠ,SŠ,fakult.) SAMO U PRIVATNU ŠKOLU PA NEKA MU RODITELJI PLAĆAJU, ako budu hteli da ga prime.I u drugoj školi će takodje vršiti nasilje nad drugom decom.

  3. Mihaela Karan каже:

    Као просветни радник могу да кажем да суштина проблема лежи у породици.
    Имала сам случај малтретирања једног ученика од стране његових вршњака. Када сам позвала родитеље ученика, да као разумне и одрасле особе решимо проблем, била сам нападнута од стране истих (тј. од стране родитеља чија су деца учествовала у малтретирању). Какве су речи изговорене родитељима детета које је било малтретирано, не желим ни да поновим.
    Све док ми, одрасли, не схватимо, да наша деца нису безгрешна, и да, у данашњем времену, када су им сви могући облици насиља доступни на интернету, нажалост, мислим да побољшања, у целокупном друштву, неће бити.
    Јер, какав пример пружају деци родитељи који нападају професоре и родитеље малтретиране деце, када исти само желе да разумно поразговарају и реше проблем. Како, онда, очекивати од било ког просветног радника, да направи промену у понашању деце.

  4. Svitac каже:

    ”Вршњачко насиље у школи је могуће решити – за то је потребно да цела истина о узроцима прикривања истог изађе на видело.”
    Da, moguće je rešiti vršnjačko nasilje ali ovo gore napisano nema veze sa životom.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама