“Moj otac bio je, mogu to bez griže savesti da kaže, pravi tiranin. Postojao je njegov način da se rade stvari i pogrešan način da se rade stvari. I to se odnosilo na gotovo sve sfere života. Ua za sina (bilo nas je dvojica) koji pokuša da nešto uradi po svom. Moja majka bila mu je neka vrsta saučesnika, koristila je posramljivanje da nas postroji i drži u nekom svom redu, a rivalstvo između mene i mog brata gledala je kao naše “čeličenje”. Nije je bilo briga što je moj brat pet godina stariji i što je za mene unapred svaka bitka bila izgubljena. On je (a ne krivim ga) umeo da bude jako okrutan prema meni kako bi tati pokazao koliko je snažan. Živeo sam u uverenju da je to sasvim normalno, da mlađa braća i sestre to moraju da izdrže dok nisam počeo da primećujem da nije u svim porodicama tako. Danas dajem sve od sebe da moja deca ne budu nikad rivali.”
Ova priča opisuje iskustvo u porodici u kojoj su samo sinovi, ali i kada su tu devojčice, stvar je ista. Samo je fokus više na postignućima, pa se ona ćerka koja ima bolje ocene ili više uspeha uzdiže, a od druge se traži da makar malo proba da bude kao svoja “bolja” sestra.
Kako se rivalitet između braće i sestara lako može pretvoriti u maltretiranje
U svojoj knjizi koju je 2012 napisao Džonatan Kaspi, “Agresija braće i sestara”, autor primećuje da to ignorisanje ozbiljnosti problema nije rezervisano samo za roditelje, već i za stručnjake. Greška je normalizovati nasilje među braćom i sestrama i verovati da im to ne škodi. Izjave poput “I ja sam svog mlađeg brata tukao, pa mu danas ništa ne fali” ili “dečaci, takvi su” minimizuju ono što pojedina, obično nekoliko godina mlađa deca prolaze, bez mogućnosti da budu ravnopravni u toj borbi.
Razumevanje rivaliteta među braćom i sestrama
Zdrava doza takmičenja svakako može biti motiv i izazov braći i sestrama da razvijaju svoje veštine i talente. Poznati u sportu, poput sestara Vilijams odlični su primeri. Ali ako je cilj tog takmičenja da se istaknu mane i nedostaci jednog od braće ili sestara, to takmičenje prestaje da bude motivišuće i postaje štetno.
Kako kontrolisati konflikte
U svakoj porodici postoje neslaganja, sukobi, svađe, a konstruktivni konflikti između braće i sestara pomažu im da razviju socijalne veštine i emocionalnu inteligenciju, uči ih kako da rešavaju sukobe i pomažu im da savladaju umeće emocionalne regulacije. Ali, da bi konflikti bili konstruktivni među decom, oni prvo moraju biti takvi među njihovim roditeljima. Roditelji su ti koji treba da budu model ispravnog načina suočavanja sa neslaganjima i sukobima. U onim porodicama gde roditelji viču jedno na drugo, ne poštuju se međusobno, to neće naučiti ni deca. I konflikti koji među njima onda nastaju nisu ni konstruktivni, niti iz njih nešto dobro uče.
Ali čak i onim porodicama gde se roditelji trude da budu dobar uzor u pogledu rešavanja konflikta, jasno je da konstantni sukobi među decom mogu negativno uticati na dinamiku cele porodice.
Nasilje ili zlostavljanje – nije isto
Kaspi kaže da je važno praviti razliku između nasilja i zlostavljanja među decom. “Nasilje se odnosi na agresiju koja ide u oba smera, gde oboje (ili više njih) braće i sestara teže da povrede jedno drugo i gde postoji koliko toliko ravnopravan odnos u pogledu snage.” Kada je reč o fizičkom nasilju među braćom i sestrama, kao što je udaranje, ujedanje, štipalje… pokazalo se da se ono može prevenirati u neverovatno velikom procentu, ako roditelji imaju dobar pristup. Reč je o čak 96% slučajeva prema nekim istraživanjima. Ali, Kaspi ističe da je roditeljima ponekad vrlo teško da razlikuju fizičko nasilje od onoga što se zove “gruba dečja igra” i da znaju šta je među braćom i sestrama normalno, a šta baš i nije. Ono što je najvažnije, on ističe da međusobno nasilje među decom neće negativno uticati na njihovo samopouzdanje.
Kako to, pitate se, da gruba i agresivna igra, nije štetna? Džozef Flanders i Vanesa Leo sproveli su zanimljivo istraživanje na tu temu. Njihova studija pratila je grubu igru tate i njegove dece kako bi utvrdili da li tatino ponašanje ima uticaja na porast agresije u ponašanju kod dece. Sigurno da ste primetili da deca više uživaju u tatinim grubim igrama bacanja, rvanje, golicanja, nego u maminom stilu igre.
Pokazalo se da očevi, kroz svoje “grube igre” zapravo podstiču zdrav socijalni i emocionalni razvoj, samokontrolu, razumevanje mimike i emocionalnih znakova, pa čak i osetljivost prema drugima, odnosno empatiju. Flanders i njegov tim zapravo su otkrili da, u slučajevima su očevi uključeni u ovakvu vrstu grube igre, te je i kontrolišu i postavljaju granice, njihova deca pokazivala su manji nivo fizičke agresije u svakodnevnom životu. S druge strane, očevi koji su u toj igri uvek pokazivali dominaciju obično bi kod dece izazvali viši nivo agresije kasnije u životu.
Ukratko, ukoliko je fizička agresija među braćom i sestrama kontrolisana, dvosmerna i koliko-toliko ravnopravna, ona ima svoje koristi.
Kada nije obostrano, onda je zlostavljanje
Razlika koju Kaspi pravi između nasilja i zlostavljanja temelji se pre svega na moći – ako je u tom odnosu neko vidno moćniji, dominantniji i snažniji, te je jedna strana skoro uvek ta koja izvuče “deblji kraj”, onda je to zlostavljanje. Brat ili sestra koji zlostavljaju, ne samo da teže da ponize onog slabijeg od sebe, već kroz taj čin teže da podignu svoje samopouzdanje i sliku o sebi.
Na kraju, uloga roditelja je ključna. Ako procenite da je jedno od vaše dece ono koje u većini slučajeva iz konflikta izađe kao “gubitnik” onda je to već alarm. Uskočite i ne prepuštajte stvari slučaju.
Takođe, ako sebe prepoznajete u ulozi takve žrtve, vrlo je moguće i da vam sve to zvuči danas smešno, jer verujete da su to dečje igre koje ste prevazišli. Ali vreme je da se zaustavite, vratite film i razmislite o efektima toga što ste imali ulogu žrtve u odnosu sa bratom/sestrom. Podignite glas. Možda će vam reći da to nije bilo tako, da loše pamtite, jer porodice teže da sačuvaju idealnu sliku, da upamte samo ono lepo. Da ste slabić, “onaj osetljiviji u porodici, za razliku od snažnijeg starijeg brata”.
Ali to nije uloga koju treba da prihvatite. Zauzmite se za sebe danas, potražite pomoć, ako vam je potrebna, a od porodice tražite da preispita svoje obrasce i verovanja. Svako od nas ima pravo na to.