„Ко жели нешто научити, наћи ће начин, а онај ко не жели, наћи ће оправдање!“
(Пабло Пикасо)
Ништа лепше него кад ученик надмаши учитеља.
Сваки прави учитељ је поносан када своје ђаке научи да мисле, повезују и примењују знања, умеју сами да освајају нова, ослањајући се на већ стечена. Пошто уче по моделу и врло често се поистовећују са нама, задатак нам је да децу, кроз заједнички рад, упућујемо у методологију рада на часу. Приступ овом раду мора бити креативан, ненаметљив и да омогући ученицима да износе своје идеје. Дешава се да педагози одустају од таквог начина рада јер сматрају да ће деци лакше, брже и боље пренети знање. Али, тада деца не истражују сама, не доносе своје закључке већ само усвајају наша, без критичког мишљења. У том случају, добијамо децу која само акумулирају податке, али врло често не умеју да их примене у свакодневном животу и раду.
Сматрам да овакав приступ нема оправдање и да постоје начини којима можемо много боље учити децу. Потребно их је активно укључити у наставни процес. Омогућити им да самостално освајају нова знања и координирати тим процесом.
Учитељ је ту да помогне и научи ђаке како да из мора информација издвоје најбитније податке, кључне речи које ће бити окосница знања.
Ученици често показују жељу да сама предају нове лекције. Да би таква предавања била квалитетна, морамо их научити да поштују једни друге, међусобно се помажу, вреднују рад својих другара и подстакнемо им жељу и интересовање за проширивање знања.
Пракса ми је до сада показала да деца врло одговорно приступају задацима који им се делегирају. Успешно користе знања из различитих области да би своје предавање употпунили и учинили га занимљивијим. Моји ђаци су до сада одржали велики број часова који су по много чему посебни. Јасно су издвајали етапе у раду. Мотивациони почетак часа био је карактеристичан за сваки од њих. Читање занимљивости, асоцијације, укрштенице, ребуси, били су само неки од увода у обраде наставних јединица. Пошто им прија групни рад, врло често га користе у својим предавањима. Пре реализације часа, заједно са предавачима, анализирам задатке и питања за групе, коментаришемо их, издвајамо оне којима ће заиста добити сврсисходне одговоре. У појединим случајевима их наводим да пажљивије прочитају своја питања и размисле о њиховој формулацији. Трудим се да сами увиде евентуалне нејасноће или потребу да се питања преформулишу. Завршни део часа врло често намењују осмишљавању тематских осмосмерки или квизова, као и такмичарским питањима. Оно што највише волим је бележење утисака на крају реализованих часова. Подстицајним коментарима, деца су једна другима ветар у леђа.
Коментари попут “ занимљив и забаван час, веома духовит, креативан, сјајан, одлични учитељи, уживали смо на твом часу“ и сл. позитивно утичу на самопоуздање ученика и ослобађање од јавног наступа. Оваквим часовима омогућавамо деци да лакше и једноставније, без пресије, покажу своје знање и поделе га са другарима. Међусобна комуникација деце се у току ових часова подиже на виши ниво. Уче се да пажљиво слушају једни друге и схватају како је бити предавач. Једино када се ставе у положај предавача, могу схватити колико успешност часа зависи и од предавача, али и од слушалаца – учесника процеса који називамо активно учење. Тада не постоји јасна граница између оних који су учитељи на оваквом часу и ученика. Знам многе учитеље и наставнике, како у мојој, тако и у школама широм Србије, који одлично раде свој посао и уносе магију у учионице.Такви људи на свој посао гледају као на велику авантуру и уживање.
Сви смо учесници у освајању нових знања и што је најважније, пронашли смо начин, а не оправдање! Тако смо заиста постали прави борци који ће сигурније корачати ка циљу.
Тања Вречко