Sve je češći problem preterano zaštićene i mažene dece

jul 26, 2016

Postavljanje granica omogućuje izbegavanje konflikata između roditelja i deteta, dok se naredbe temelje na kaznama i negativnim posledicama. Dobro postavljene granice nisu temeljene na detetovom strahu od roditelja niti na strahu od ljutnje i kazne. One dozvoljavaju detetu da pozitivne i negativne posledice doživi u sigurnom okruženju bezuslovne roditeljske ljubavi. Takođe, takve granice omogućuju deci da ona budu odgovorna za svoje ponašanje.

Umesto: „Nećeš igrati igrice jer moraš pospremiti sobu!“ učinkovitije i bolje je reći: „Čim pospremiš sobu, možeš igrati igrice.“ Iako je sadržaj poruke isti – njena konotacija je drugačija.

dete naočareDete ne treba ucenjivati, niti mu pretiti. Bolje ga je pohvaliti te mu omogućiti neke privilegije za poželjna i prihvatljiva ponašanja. Ukoliko se dete ponaša neprihvatljivo i neprimereno, takođe je vrlo važno biti siguran da dete zna šta je bilo neprihvatljivo u tom ponašanju pre nego što mu se zbog toga ukine neka privilegija. Ukidanje privilegija nikada ne sme značiti ukidanje roditeljske ljubavi niti ometati zadovoljavanje detetovih razvojnih i emocionalnih potreba. Ovakav oblik postavljana granica uči decu da ne mogu uvek dobiti ono što žele, onog trenutka kada to žele te uče da bude saosećajno, da poštuje sebe i druge.
Roditeljima često predstavlja problem postavljanje granica tako da ih deca shvate ozbiljno, a da ih istovremeno i ne povrede. Pitaju se: „Šta učiniti ako dete ne poštuje zadate granice?“ Kao što važi za odrasle, tako i za decu – nemoguće je da budu stalno zadovoljna i srećna – to jednostavno treba prihvatiti. Deca će uvek pokušavati da pređu granicu ili promene neko pravilo. Deci ne odgovaraju pravila – roditeljima ne odgovara njihovo kršenje. Međutim, bez granica, deca bi bila nesigurna. Zato su roditelji tu da budu vođe i granicama štite svoje dete.
Sve je češći problem preterano zaštićene i mažene dece. Roditelji se trude da im uklone svaku prepreku i izvor frustracije, misleći da nije dobro ako plaču niti ako se ljute. Takav pristup nije dobar za njihov zdrav razvoj. Sve je više primera preuslužnih roditelja koji „skaču“ na svaki detetov mig.
Na primer, dete se igra kockicama i odjednom mu se kućica od kockica sruši. Ono počinje da plače, a roditelji odmah trče da ga uteše i ponovno mu slažu kućicu. Dok je oni slože, dete se već zabavilo nečim drugim. Dete ima pravo biti tužno i frustrirano jer će mu to pomoći da upozna sebe i svet, da se u budućnosti suočava s poteškoćama i bude spremno na njih – roditeljska uloga je da te negativne emocije usmeri. To ne znači da treba dopustiti detetu da iz ljutnje razbija stvari po kući, ali zbog par suzica ne treba praviti uzbunu – proći će ga.
Slično tome, neki roditelji se preterano dive deci i hvale ih za apsolutno svaku sitnicu koju učine. Iako se često misli da se na taj način razvija samopoštovanje deteta – to nije tako. Deca ne razvijaju samopoštovanje konstantnim i neumerenim roditeljskim pohvalama, nego ukoliko osete da ih roditelji poštuju te potiču i cene njihov trud.
Na kraju, treba naglasiti da deca trebaju vođstvo i usmeravanje kako bi usvojili porodične vrednosti, a roditelji su ti koji to omogućavaju. Roditelji se postavljaju između deteta i neadekvatnih vrednosti koje mu se nameću sa svih strana te preuzimaju odgovornost određujući jasne, konkretne i dobro definirane granice iza kojih čvrsto stoje. Drugim rečima, nije moguće igrati igru čija se pravila ne znaju. Nažalost, neizgovorena (nepisana) pravila su ona koja izazivaju probleme.
Granice su najdelotvornije kada se postavljaju u atmosferi ljubavi, prihvatanja i međusobnog poštovanja.
Autor: Dunja Juričić – Dečja psihologija

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


2 komentara na "Sve je češći problem preterano zaštićene i mažene dece

  1. Jovana kaže:

    Kao ja da sam pisala tekst. Bravo, sve je tacno . 🙂

  2. Zoran Životić kaže:

    Iako sam toliko obrazovan da zaključujem da je ovo napisano sasvim tačno., tako da ne želim da osporavam ovaj tekst. Postoji drugi problem, a to je, kome je ovo upućeno? Očigledno je da je upućeno roditeljima, ali treba imati u vidu da su roditeljsko vaspitanje, obrazovanje, mentalni sklop, odnosno subjektivne karakteristike, različite. Brzina promena u društvu i društveni odnosi su postali složeni, pa bi i edukacija morala da bude složena. Postavlja se pitanje da li je možda preveliki teret svaljen na roditelje koji se i sami teško snalaze u tatkvim promenama, čak i kada imaju visok intelektualni potencijal (a tek ako nemaju)? A opet, ni intelektualni potencijal nije dovoljan jer je on usmeren strukturom ličnosti.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama