Све је чешћи проблем претерано заштићене и мажене деце

јул 26, 2016

Постављање граница омогућује избегавање конфликата између родитеља и детета, док се наредбе темеље на казнама и негативним последицама. Добро постављене границе нису темељене на дететовом страху од родитеља нити на страху од љутње и казне. Оне дозвољавају детету да позитивне и негативне последице доживи у сигурном окружењу безусловнe родитељске љубави. Такође, такве границе омогућују деци да она буду одговорна за своје понашање.

Уместо: „Нећеш играти игрице јер мораш поспремити собу!“ учинковитије и боље је рећи: „Чим поспремиш собу, можеш играти игрице.“ Иако је садржај поруке исти – њена конотација је другачија.

dete naočareДете не треба уцењивати, нити му претити. Боље га је похвалити те му омогућити неке привилегије за пожељна и прихватљива понашања. Уколико се дете понаша неприхватљиво и непримерено, такође је врло важно бити сигуран да дете зна шта је било неприхватљиво у том понашању пре него што му се због тога укине нека привилегија. Укидање привилегија никада не сме значити укидање родитељске љубави нити ометати задовољавање дететових развојних и емоционалних потреба. Овакав облик постављана граница учи децу да не могу увек добити оно што желе, оног тренутка када то желе те уче да буде саосећајно, да поштује себе и друге.
Родитељима често представља проблем постављање граница тако да их деца схвате озбиљно, а да их истовремено и не повреде. Питају се: „Шта учинити ако дете не поштује задате границе?“ Као што важи за одрасле, тако и за децу – немогуће је да буду стално задовољна и срећна – то једноставно треба прихватити. Деца ће увек покушавати да пређу границу или промене неко правило. Деци не одговарају правила – родитељима не одговара њихово кршење. Међутим, без граница, деца би била несигурна. Зато су родитељи ту да буду вође и границама штите своје дете.
Све је чешћи проблем претерано заштићене и мажене деце. Родитељи се труде да им уклоне сваку препреку и извор фрустрације, мислећи да није добро ако плачу нити ако се љуте. Такав приступ није добар за њихов здрав развој. Све је више примера преуслужних родитеља који „скачу“ на сваки дететов миг.
На пример, дете се игра коцкицама и одједном му се кућица од коцкица сруши. Оно почиње да плаче, а родитељи одмах трче да га утеше и поновно му слажу кућицу. Док је они сложе, дете се већ забавило нечим другим. Дете има право бити тужно и фрустрирано јер ће му то помоћи да упозна себе и свет, да се у будућности суочава с потешкоћама и буде спремно на њих – родитељска улога је да те негативне емоције усмери. То не значи да треба допустити детету да из љутње разбија ствари по кући, али због пар сузица не треба правити узбуну – проћи ће га.
Слично томе, неки родитељи се претерано диве деци и хвале их за апсолутно сваку ситницу коју учине. Иако се често мисли да се на тај начин развија самопоштовање детета – то није тако. Деца не развијају самопоштовање константним и неумереним родитељским похвалама, него уколико осете да их родитељи поштују те потичу и цене њихов труд.
На крају, треба нагласити да деца требају вођство и усмеравање како би усвојили породичне вредности, а родитељи су ти који то омогућавају. Родитељи се постављају између детета и неадекватних вредности које му се намећу са свих страна те преузимају одговорност одређујући јасне, конкретне и добро дефиниране границе иза којих чврсто стоје. Другим речима, није могуће играти игру чија се правила не знају. Нажалост, неизговорена (неписана) правила су она која изазивају проблеме.
Границе су најделотворније када се постављају у атмосфери љубави, прихватања и међусобног поштовања.
Аутор: Дуња Јуричић – Дечја психологија

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


2 коментара на "Све је чешћи проблем претерано заштићене и мажене деце

  1. Jovana каже:

    Kao ja da sam pisala tekst. Bravo, sve je tacno . 🙂

  2. Zoran Životić каже:

    Iako sam toliko obrazovan da zaključujem da je ovo napisano sasvim tačno., tako da ne želim da osporavam ovaj tekst. Postoji drugi problem, a to je, kome je ovo upućeno? Očigledno je da je upućeno roditeljima, ali treba imati u vidu da su roditeljsko vaspitanje, obrazovanje, mentalni sklop, odnosno subjektivne karakteristike, različite. Brzina promena u društvu i društveni odnosi su postali složeni, pa bi i edukacija morala da bude složena. Postavlja se pitanje da li je možda preveliki teret svaljen na roditelje koji se i sami teško snalaze u tatkvim promenama, čak i kada imaju visok intelektualni potencijal (a tek ako nemaju)? A opet, ni intelektualni potencijal nije dovoljan jer je on usmeren strukturom ličnosti.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама