Sve na svetu bih sada dala za jedan spori dan

jun 15, 2016

Sve na svijetu bih sada dala za jedan spori dan. Onaj kad se sati vuku kao stogodišnja kornjača.
People_Children_Mother_and_daughter___Children_012815_
Samo da imam vremena da udahnem svaki trenutak i smestim ga u prošlost, u dovoljno mesta koje mu pripada. Ovako, sve uspomene izgledaju kao ormar zreo za sređivanje. Sa stvarima natrpanim i pobacanim bez nekog reda i rasporeda.
Zagrlih je tren pre nego što je utonula u san. I sama na pola puta da sklopim oči do ujutru. Spustila sam poljubac na njenu glavu i pustila suzu da polako klizi. Onu toplu, iz besa nastalu.
Jer nemam dovoljno vremena. A ni snage u ono vremena koliko mi ostane. Jer sa posla dođem kući celih sat i po’ pre spremanja večere za njih dvoje.
Jer su se došunjale slike kad sam je po celu noć ljuljala u naručju i pevušila moju novokomponovanu ,,pile žuto što si ljuto?” Kad nije htela ni sekunde od mene da se odlepi.
Jer joj je dio detinjstva gotov. Kreće na jesen u školu. Stižu nove obaveze koje me negde plaše jer ne znam gde da ih uguramo. A znam da ćemo ih ugurati, kao i sve ostale i da će nam pojesti neke druge dragocene momente.
Jer joj svilena kosa i dan danas miriše kao kad je bila beba. I mljacne u snu koji put kao od prvog dana kad sam je uspavala. A ja zahvalna što me još uvek traži da se pomazimo pred spavanje.
Kliznu topla izdajica niz moj obraz i skvasi mekani pramen moje kćeri. Prgave naravi i duše mekane kao pamuk. Nisam bila spremna da otvorim ovaj ormar sa pretrpanim i nabacanim uspomenama i emocijama koje prete da sve izguraju napolje. Htela sam da vam pišem o nečem sasvim drugom.
Zgrčila mi se utroba baš kao one noći kad je bilo vrijeme da izađe iz mene, a ona je tvrdoglavo odbijala to da učini. Mame su plačkave s vremena na vreme, valjda. Vidim moju mamu. Setim se moje bake. Svaka redom bi otplakala onda kad to ne očekuje. Kad nas osećanja satjeraju u kut. Dođe mi da se izvičem na Univerzum da zaustavi planetu dok ne izvršim sve zašta sam se obavezala. Na šta me život obavezao. Da onda mogu mirno da uživam u njenom odrastanju.
Njen rast od prvog udaha odvijao se kao film. Scene su iskakale nasumično. Prvo privijanje na grudi i osećaj savršenstva pored sveg bola koji mi je kidao isečenu utrobu. Prvi smešak u snu petog dana disanja. Prva ozbiljna asistencija u kuhinji. Prvi crtež devojčice koja je na devojčicu baš zaličila. Sa sve 4 noge. Prva simpatija iz vrtića. Disanje na mojim grudima. Zagrljaj i stisak ,,da pukneš!” kad smo se videle nakon 15 dana razdvojenosti. Njen ponos kad je došla po mene i brata u porodilište. Prvih 11 koraka od stola do kauča.
Ni slike nisu htele da se zaustave da na miru uživam u njima. Smenjivale su se brzo. Baš kao i dani u kojima živim. U kojima ni za dubok uzdah vremena nemam.
Grli i ljubi. Pred spavanje. U snu. Kad se probudi. Kad god ti padne na pamet. Dok god ne počne da se otima i crveni zbog tvojih poljubaca.
Molim Boga. Univerzum… koga god. Da svakoj mami da dane spore kao kornjače. Za svaku uspomenu da napravi dovoljno mesta u duši. Kad posegne za jednom da ne poispadaju one nagurane, bez nekog reda, u nedostatku vremena natrpane. Baš kao što su noćas moje.
 
Tatjana Kuljača
Izvor: mojpedijatar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama