Sve na svetu bih sada dala za jedan spori dan. Onaj kad se sati vuku kao stogodišnja kornjača.
Samo da imam vremena da udahnem svaki trenutak i smestim ga u prošlost, u dovoljno mesta koje mu pripada. Ovako, sve uspomene izgledaju kao ormar zreo za sređivanje. Sa stvarima natrpanim i pobacanim bez nekog reda i rasporeda.
Zagrlih je tren pre nego što je utonula u san. I sama na pola puta da sklopim oči do ujutru. Spustila sam poljubac na njenu glavu i pustila suzu da polako klizi. Onu toplu, iz besa nastalu.
Jer nemam dovoljno vremena. A ni snage u ono vremena koliko mi ostane. Jer sa posla dođem kući celih sat i po’ pre spremanja večere za njih dvoje.
Jer su se došunjale slike kad sam je po celu noć ljuljala u naručju i pevušila moju novokomponovanu ,,pile žuto što si ljuto?” Kad nije htela ni sekunde od mene da se odlepi.
Jer joj je dio detinjstva gotov. Kreće na jesen u školu. Stižu nove obaveze koje me negde plaše jer ne znam gde da ih uguramo. A znam da ćemo ih ugurati, kao i sve ostale i da će nam pojesti neke druge dragocene momente.
Jer joj svilena kosa i dan danas miriše kao kad je bila beba. I mljacne u snu koji put kao od prvog dana kad sam je uspavala. A ja zahvalna što me još uvek traži da se pomazimo pred spavanje.
Kliznu topla izdajica niz moj obraz i skvasi mekani pramen moje kćeri. Prgave naravi i duše mekane kao pamuk. Nisam bila spremna da otvorim ovaj ormar sa pretrpanim i nabacanim uspomenama i emocijama koje prete da sve izguraju napolje. Htela sam da vam pišem o nečem sasvim drugom.
Zgrčila mi se utroba baš kao one noći kad je bilo vrijeme da izađe iz mene, a ona je tvrdoglavo odbijala to da učini. Mame su plačkave s vremena na vreme, valjda. Vidim moju mamu. Setim se moje bake. Svaka redom bi otplakala onda kad to ne očekuje. Kad nas osećanja satjeraju u kut. Dođe mi da se izvičem na Univerzum da zaustavi planetu dok ne izvršim sve zašta sam se obavezala. Na šta me život obavezao. Da onda mogu mirno da uživam u njenom odrastanju.
Njen rast od prvog udaha odvijao se kao film. Scene su iskakale nasumično. Prvo privijanje na grudi i osećaj savršenstva pored sveg bola koji mi je kidao isečenu utrobu. Prvi smešak u snu petog dana disanja. Prva ozbiljna asistencija u kuhinji. Prvi crtež devojčice koja je na devojčicu baš zaličila. Sa sve 4 noge. Prva simpatija iz vrtića. Disanje na mojim grudima. Zagrljaj i stisak ,,da pukneš!” kad smo se videle nakon 15 dana razdvojenosti. Njen ponos kad je došla po mene i brata u porodilište. Prvih 11 koraka od stola do kauča.
Ni slike nisu htele da se zaustave da na miru uživam u njima. Smenjivale su se brzo. Baš kao i dani u kojima živim. U kojima ni za dubok uzdah vremena nemam.
Grli i ljubi. Pred spavanje. U snu. Kad se probudi. Kad god ti padne na pamet. Dok god ne počne da se otima i crveni zbog tvojih poljubaca.
Molim Boga. Univerzum… koga god. Da svakoj mami da dane spore kao kornjače. Za svaku uspomenu da napravi dovoljno mesta u duši. Kad posegne za jednom da ne poispadaju one nagurane, bez nekog reda, u nedostatku vremena natrpane. Baš kao što su noćas moje.
Tatjana Kuljača
Izvor: mojpedijatar