Поред забрањеног седења на ’ладном бетону и купања са упаљеним бојлером од малена смо дресирани да се панично чувамо промаје, не излазимо напоље мокре косе и пазимо да нам неко не сипа дрогу у пиће. То су биле главне смернице деци рођеној крајем XX века и свима су нам биле јасне као дан. Међутим поред тих техничких савета за преживљавање у свету који нас чека изван зоне родитељске надлежности, одрастајући покупили смо и неке нетачне, излизане фразе које се као бубавшвабе провлаче кроз српску авлију у свим њеним епохама.
Кад у пубертету крене да ти се догађа живот схватиш да од промаје сигурно нећеш настрадити, али да од људи и те како хоћеш. Из фолдера прикупљених података током одрастања вадиш брошуру за случај нужде и читаш фразе као што су: „Чувај се незнанаца“ – а знанци те повређују… „Ко зна зашто је то добро“ – а теби никад горе… „Стрпљен – спашен“ – а ти видиш да чамци за спасавање прво одвозе оне који најгласније кукају… И запиташ се, а шта ако је у овом наопаком свету најисправнија одлука схватити све те савете баш тако – наопако?
Школа системом казне и награде а родитељи уз помоћ васпитног штапа и шаргарепе уче нас да морамо бити бољи од свих. Онда схватиш да су то нека узалудна такмичења и безвезне ранг листе јер се победе те врсте не бележе ни у какве животне табеле. Стариш схватајући да те нико није учио како да будеш најбоља верзија себе, без упоређивања са другима. То су сви превидели у својој добронамерности и оставили те да ту битку сазнања бијеш сам. Схватиш да си учен да будеш добар али највише за друге, а најмање за себе.
На тим висинским припремама омладинаца за предстојећу сезону и прелазак из кадета у сениорску лигу уче нас да морамо бити спремни на све. Ти утрениран, у пуној снази жељан живота и на све спреман – а живот крене да ти даје Ништа. Схватиш да те нико није учио како да преживиш кад уместо свега почне да ти се догађа једно велико Ништа. За то нисмо пролазили обуке, нисмо имали скрипте, нисмо ишли на симулационе тестове. Тада креће да се догађа Живот у свом пуном сјају и да демантује сво твоје унапред стечено знање а тренира истрајност и захтева веру.
Кад смо плакали обично су нас смиривали учећи нас тад да морамо бити храбри. Као, храбри не плачу. „Устани и бори се, не дај на себе.“. Онда чујеш потпуно други екстрем, да „кад те неко повреди ти окрени и други образ.“ Замислиш се… Теби они раде о глави, терају те у шизофренију. Ништа не разумеш. А заправо ти нико није објаснио да и храбри плачу, а да и други образ ударцу на вољу умеју да дају само они који знају да га могу поднети на ногама. А за то треба много љубави. Не луде храбрости, а још мање мазохизма.
Вођен здраворазумском логиком и учен на примерима предатора и плена тако зелен живиш у погрешном уверењу да у животним биткама најбрже бивању рањени они који су слаби. Кад те река живота излупа о своја корита схватиш да у разуму, логици и јачини нема никаквих одговора. Схватиш да су најхрабрији само они који се усуђују да покажу сопствену рањивост. Да само из ње може изаћи људскост, хуманост, саосећајност, љубав, креативност, преданост… А да је панично скривање сопствене рањивости заправо највећа људска слабост.
Све ће доћи на право место када завршиш школе, одслужиш армију, запослиш се, ожениш се… Све то ти говоре, баш тако и баш тим поретком. Нико ти не говори да све може другачије и да ствари долазе на право место само онда када је унутар тебе све на свом месту. А не изван. Током слагања те пузле унутар себе, нема ни родитеља, ни васпитача, ни професора, ни тренера. На тој авантури паковања себе у смислену целину придружи се срећнима понеки Анђео, ког ми, смртници са ограниченим вокабуларом, ословљавамо речју Пријатељ.
И на крају, схватиш да је једини тачан одговор из детињства који си могао чути од старијих био „Кад порастеш каз’ће ти се само“ и обично си га добијао на питања како се праве деца, како сам ја дошао на свет и чему служи кондом. Схватиш да све што данас заиста знаш јесте ти се само казало. Могу те други научити језике, али само ти одлучујеш шта ћеш њиме говорити, могу те други научити како да користиш компас, али само ти одлучујеш којим ћеш путем ићи, могу те други научити како се преживљава, али само ти одлучујеш како ћеш живети. Схватиш да човека најбитнијим лекцијама не уче, већ их он учи сам.
Извор: Блогдан