Прича мог познаника, професора, иде овако:
Био је то врло тежак период за мене и моју породицу. Двоје деце у вртићу, супруга покушава да покрене сопствени посао (у току тих покушаја не приходује баш ништа), а ја покушавам да радим упоредо још нешто поред овог у школи не би ли прегурали до следеће плате. Зима – чини се бескрајно дуга – вероватно због тога што се грејемо на струју. Претрпавам се слабо плаћеним допунским послом и не стижем све да завршим кући. Улазим у сиву зону – почињем да се том допуном бавим у току наставе. Пошто држим часове Практичног рада, верујем да ће све функционисати. Жонглирам. Део времена у току блок наставе радим са ђацима, а део их пуштам да се сналазе и радим нешто друго. Напорно је. Атмосфера у учионици је тешка зато што се ја лоше осећам. Првенствено због тога што сам иначе врло посвећен настави, па ме ово боли. Без најаве и куцања директор улази у учионицу и каже: „Пођи са мном.“ Било ми је јасно да сам се оклизнуо. Још да видим колико ће болети пад. У канцеларији самохрана мајка, заменица директора, директор и ја. Мајка је врло љута. Незадовољна је како радим са децом. Вади роковник. Чита ми из њега моје изјаве од пре неколико месеци са све датумом. По једну реченицу без контекста. Оптужује ме за некоректан однос према ђацима. Прихватам да сам то нешто можда и рекао (реално се не сећам јер је било давно), али ван контекста је безвредно. Има и ситуација којих се сећам: Зашто нисам похвалио њено дете када је одлично урадило домаћи? Зато што га је донело са месец дана закашњења. Наставља. Kаже да сам хладан и дистанциран према ученицима. Има истине. Због ситуације у којој сам делује неизбежно. Покушавам да је прекинем, али ми директор не дозвољава. Kаже родитељ има право да се жали. Седим и слушам у неверици још неко време. Сада ми је већ физички врло лоше. Устајем да изађем. Директор виче: ‘Седи, не дозвољавам да изађеш’! Седам. Директор у потпуности и некритички стаје на страну мајке. Сада ме грде обоје. Разумем га – нико не воли инспекцију, а њу је проценио као особу која ће их звати свако мало ако не добије задовољење одмах сад. И то ће их звати много пута. А кад крену да долазе, ко зна шта ће све још да пронађу по школи. Ухваћен између две ватре ћутим јер се надам да ће тако краће трајати. У једном тренутку наступа дуго очекивана тишина. Готово је. Самлевен, устајем, и пре него што напустим просторију пожелим мајци све најбоље у животу, искрено и из душе. Ако је мени тешко са мојом породицом где нас има двоје одраслих, како ли је тек њој, самој са двоје деце. Остављам је збуњену и одвлачим се до учионице да лижем ране. Лако заменљив, имам разумевања за свачији интерес, а волео бих и да се неко искрено заинтересовао за мој. Волео – завршава своју причу за Школегијум Срђан Плавшић, професор графичког дизајна из Београда.
Политика
Прича овог професора потакнула ме да пажљивије истражим однос наставник-родитељ јер велики број наставника и наставница данас има проблема у комуникацији и сарадњи са родитељима. Наиме, родитељи често дођу у школу увјерени да је једина кривица за лошу оцјену коју је њихово дијете добило наставничка. Стога сам разговарао са наставницима и наставницама који немају проблема у комуникацији са родитељима како би онима који имају евентуалне потешкоће својом добром праксом помогли у превазилажењу истих. Такођер, овим чланком желим и родитељима који понекад поступају исхитрено указати на ширу слику проблема и детаљније их упутити у наставничку перспективу. Јер и наставницима се – како потврђује и Срђанов примјер – и ван учионице дешава живот.
Питање начина разговора с родитељима формално-правно није уређено. Наставник босанског, хрватског, српског језика и књижевности из Сарајева, Намир Ибрахимовић, за Школегијум је казао да не постоји Правилник који регулира и(ли) моделира разговор између родитеља и наставника. Наставници и разредне старјешине имају обавезу разговарати с родитељем. Родитељ је по закону обавезан долазити на родитељске и информативне састанке с разредним старјешином, а може затражити и разговор с предметном наставницом или наставником. Ибрахимовић за Школегијум објашњава да се разговори с предметним наставником траже најчешће у случају непримјерене комуникације наставника с учеником, односно ученицом, или уколико ученица има оцјену нижу од оне коју родитељ очекује. Школе интерним Правилима могу регулирати подробније начине разговора, креирати формуларе, тражити да наставници воде подробнију документацију, али то све спада у формални ниво који служи прије свега параноичној претпоставци да ће родитељи тужити школу и да због евентуалног судског процеса (којих у пракси скоро да нема) треба имати документацију која ће потврдити да је школа урадила све у складу са Законом и правилницима – каже Намир Ибрахимовић.
Наставнички факултети требали су понудити алате, знања, информације и начине како да се наставнице носе са незадовољним родитељима у свакодневној пракси. Сви наши саговорници су потврдили да о овом питању нису ништа учили током студија, поготово не из предмета методике или педагогије. Пишући овај чланак сјетио сам се свог професора методике и једне једине његове реченице о овој теми. Највећи проблем у раду у школи ће вам бити родитељи, а од родитеља највеће проблеме ће вам задавати родитељи просвјетни радници.
Фахрудин Бичо, наставник географије из Сарајева, каже да је добра комуникација са ђететом и образложење оцјене први корак у сузбијању могућности доласка љутитог родитеља у школу: Kада ђеци на уљудан начин објасните зашто су добили одређену оцјену, оставит ћете одмах мање простора да се дијете, и даље незадовољно оцјеном, али свјесно сада својих пропуста, жали родитељима.
Све писмене радове наставник Бичо чува и по неколико година, а они су најбољи доказ колико је ученик заправо знао. Харис Хусић, професор информатике из Сарајева, у разговору за Школегијум истиче да није риједак случај да родитељи изреволтирани неким другим (животним) проблемима долазе да те проблеме и присутну негативност усмјере на наставника. И он напомиње да је оцјењивање ученика јавно и да је сваки наставник дужан приликом оцјењивања образложити оцјену. Наши педагози, па и ми наставници, пролазимо редовне радионице кроз стручно усавршавање наставника на којима се обрађују теме актуелне проблематике. Kористећи стручне часописе као што су „Дидактички путокази“ сваки наставник има могућност да надогради своје знање кроз искуства других наставника. Професорица босанског, хрватског, српског језика и књижевности Адила Салибашић такођер нема проблема у комуникацији и сарадњи са родитељима јер настоји бити транспарентна и поставити објективне параметре. У Правилнику о оцјењивању стоји јасно да оцјена мора бити јавна. Такођер, трудим се према ђеци односити с поштовањем и све то смањује могућност жалби. Исто је и са родитељима; кад образложиш оцјену, имаш „црно на бијелом“ (тестови су ту најбољи), даш јасно до знања да ти је добробит ђетета на првом мјесту, мало има притужби. Опет, имам и доста добру ђецу – истиче за Школегијум професорица Салибашић.
Но, и поред уљудног приступа ђеци, постоји велики број родитеља који не желе да виде своју или ђететову кривицу у лошем успјеху па сву одговорност сваљују на наставника. Јелена Братић у чланку од Јединице до наставнице указује на још један аспект односа родитељ-наставник-ученик, а чија се суштина огледа у томе да дијете родитељима неће увијек рећи истину јер се можда плаши реакције или казне која би могла да услиједи. Јелена у чланку поручује родитељима сљедеће: Једно је сигурно: једно исто дете ће се у присуству родитеља понашати на један начин, другачије пред наставницима и на потпуно трећи начин када је са другарима. У то сам се много пута уверила.
А онда дође родитељ и каже како има „пуно поверење у своје дете“ јер „он/она мени увек говори истину“. Важи, наравно. Тако да, пре него што се „наоштрите“ и кренете да тражите правду у школи, размислите о свему овоме, а онда се и запитајте:
Да ли тако идете у банку, па се службеницима мешате у обрачунавање камате или рате коју треба да платите? Можда сте израчунали код куће онако како мислите да треба, без обзира на то што нисте економиста.
Да ли бисте исправљали хирурга који вам оперише неку драгу особу? Можда сте у серијама гледали како се то ради па знате боље, иако нисте лекар.
Да ли бисте ишли да се свађате са полицајцем и инструктором кад вам дете не положи возачки испит? Можда сте се возили са дететом по паркингу…што се вас тиче, савршен је возач!
Не бисте?! Одлично! Не мешајте се ни нама у посао. Да напоменем, има ситуација када родитељ треба да реагује уколико примети да се са дететом дешава нешто (у било ком смислу) чудно. Томе служе и одређене службе и тимови у школи. Али, овде је реч о родитељима који своју децу штите од стицања знања и радних навика. Због чега то радите? Зар не знате да је знање ЈЕДИНИ капитал који никада нико не може да им одузме?!
Намир Ибрахимовић у закључку на ову тему истиче да истраживања потврђују како заједнички рад родитеља и школе доноси боље резултате у учењу ђеце. Из личног искуства могу рећи да у правилу редован долазак родитеља на информативне разговоре и консултације с предметним наставницима побољшавају резултате учења. Осим наставника, додатну едукацију би требало да имају и родитељи како би им се објаснило на који начин могу помоћи школи у одгоју и образовању њиховог ђетета. Постоје ситуације и примјери када родитељи требају реагирати како би заштитили дијете од самовоље, непрофесионалности и нељудскости појединих наставника и наставница. Али, отворена комуникација, сагледавање проблема те неисхитрено доношење одлука први су кораци ка доброј сарадњи родитеља и наставника што би требао бити идеал сваког одговорног родитеља и одговорног наставника који желе да се нађу на истом мјесту – најбољем интересу ђетета. А до најбољег интереса ђетета се долази остављањем приватних проблема по страни, посвећеношћу, праведношћу, марљивошћу, отвореном комуникацијом. Али, понекад се и наставницима деси живот па би можда родитељи требали узети и то у обзир, као што би и наставници требали бити сензибилни према животу који се деси њиховим ученицима и ученицама ван учионице. Родитељи се данас, такођер, најчешће и скоро једино жале на наставника када ђетету да оцјену мању него што они мисле да дијете заслужује. А толико је ствари у данашњем образованом систему на које би родитељи требали усмјерити свој бијес, гњев и критику. Родитељи би се, рецимо, могли много жустрије, гласније и организованије жалити политичарима на власти одговорнима за лоше уџбенике, исполитизиране и идеологизиране наставне садржаје те опћи циљ образовања у БиХ данас који се огледа у тенденцији да ђеца из школе изађу као добри Бошњаци, Хрвати или Срби, а не као добри људи.
Анес Осмић
Извор:skolegijum.ba