Треба ли просвети министар

18 фебруара, 2017

Постоји више тактика да се одбаце промене у склопу реформе образовања

ЈЕДИНО што је извесно у друштвеном животу то је – промена. Не постоје институционална решења за сва времена. Да нема промена појединих делатности и делова друштвене целине, наступила би стагнација и пропадање. Криза има свој почетак у одбијању да се ствари мењају у складу са начелом опште рационалности.
У Србији се радо говори о реформама али треба видети како ствари изгледају када се приступи практичним променама. Узмимо за пример реформу образовања.
У просветном сектору друштва има примедаба на нормативна решења, а није мало оних актера који су незадовољни стањем у образовању. Одговор на примедбе и незадовољство је законодавна реформа. Када дође до тог корака падне снег да покаже трагове. Наједанпут се покаже да реформе и нису пожељне. Зашто?
На то питање може се одговорити на два начина. Могуће је да се променама угрожавају материјални интереси одређених група у систему, а реторички плашт је само покриће за тај мотив. Не треба занемарити ни скривени политичко-идеолошки интерес појединаца и група да се опструише пројекат реформи који долази из Владе. Није искључена ни сазнајно-рационална побуда, што би значило да противници реформе образовања стварно мисле да предлог промена није добар.
Узмимо претпоставку да је ово треће у питању. Како се одбацује предлог промена?
Постоји неколико тактика да се одбаци идеја о променама. Прва је обрушавање на радну групу. Она можда није компетентна, може да се критикује, али по том критеријуму свака радна група може да се оспори било са које стране да се формира. Заобилази се њена функција – она даје иницијални предлог.
Друга тактика је да се разматра папир који није званично пуштен у јавну расправу. Другим речима, узме се једна од верзија, па се онда искали критичарски гнев.
Трећа могућност је кривотворење реформских замисли. Подмеће се укидање институције, а ради се о њеној трансформацији. У настојању да остане све исто, да се не мења ни у једном аспекту свога рада, потеже се целокупно просветно наслеђе.
Четврта варијанта такође се убраја у неку врсту навођења на криви пут. Недовршени нацрт закона оспорава се са нејасноћама других аката. Каже, није у складу са европским документом, а ти се досети шта то може да буде. Или се метафизички критикује нека спиритуална нит нацрта.
Пета одбрана постојећег стања је аргумент струке и надлежности. Чини се да је ово најјачи адут. Међутим, митологизује се струка, као да у области струке не постоје крупне разлике. И проблем није у њој већ о одлучивању на бази стручног предлога. Неко у систему мора да доноси одлуке, али кључно питање је ко је најодговорнији.
Наслеђе самоуправне свести препрека је да се јасно препозна функција мандата у систему државне управе. Влада, њени министри имају мандат да управљају државом и друштвом. Они су одговорни за стање у земљи и појединим деловима друштва. Добра управа оснива стручна тела да би била успешнија. И користи стручна знања. Овде се ствари обрћу па они који су стручна помоћ хоће да владају.
Све ми се чини да је у образовању као и неким другим ресорима на делу покушај одумирања државе. Министар у влади не може да доноси одлуке чак и када неко у ресору драстично крши закон, а има одговорност за укупно стање па и за надгледање законитости рада.
Одлично! Не треба држава, односно влада, односно њени министри да одлучују. Само, ко ће да их замени?
Два питања на крају. Да ли је министар образовања потребан? Треба ли он да има мандат у државној управи и шта је његова одговорност? Ко се одлучи на реформу просвете у Србији нека добро размисли, а потом изброји на колико ће мина наићи.
Др Зоран Аврамовић, социолог
Извор: Новости

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама