Родитељи често стоје пред дилемом: како да дете васпитано на традиционалним, здравим основама, опстане у данашњем обесмишљеном свету?
– Оно што је важно је да научимо себе (ако мислимо и нашу децу) јесте да верујемо да смо на правом путу и да је оно што радимо исправно. Да другога не осуђујемо одмах чим смо га срели, да покушамо да нађемо разлог његовог гнева, његовог неразумевања наше позиције. Да научимо дете одмалена да се игра „Не љути се, човече”. Ако победи – лепо; ако изгуби – да то издржи. Ако је неко зао и прави непријатности, да научимо да га избегнемо или да му помогнемо да увиди да је зао. Ако ми на његово зло одговарамо нашим злом, онда је проблем озбиљан. Основни проблем зрелости је да свако задовољство морамо моћи да одгодимо, за неки виши циљ. Не можемо ми, ако се понашамо пристојно, имамо мању зараду, да гледамо комшију који има огромну зараду и прави куће и виле јер има неке дохотке које ми немамо. Проблем је што ми имамо другачији концепт живота, а осећамо се неспособним пред онима који су успешнији од нас. Онда долазимо у конфликт са самим собом. Морамо знати да живимо у свету у ком се сада фаворизује зло, у ком се фаворизује лаж. Такво је било и Римско царство, такве су биле све империје које су владале светом. Треба да издржимо у томе да знамо да је врлина наш смисао живота. Не постижемо је увек, али кад постигнемо, да се поносимо тиме пред самим собом.
Светомир Бојанин, дечији психијатар