Kad budem imao para biću srećan. Kad budem imao stabilnu vezu biću ispunjen. Kad budem imao dobar posao biću spokojan.Tako naopako misle krivo nasađeni mozgovi jer nam retko ko i retko kad govori istine kao što su: kad prvo budeš bio srećan u nemaštini, posle ćeš imati i para, kad budeš bio ispunjen u svojoj samoći, posle ćeš imati i vezu, kad budeš bio spokojan u svojoj neizvesnosti, posle ćeš imati i posao.
Svi mislimo da prvo moramo imati da bismo bili u stanju da budemo. Srećni, ispunjeni, voljeni, zaljubljeni, bogati, lepi… A zapravo je obrnuto. Prvo moramo biti. Iskreni, dosledni, dobronamerni, humani, saosećajni. A imanje samo po sebi dođe posle.
I tako u toj jurnjavi za sticanjem i imanjem neprimetno postajemo robovi kapitalizma. Skinuli smo srednjovekovne bukagije, ne bežimo više od Udbe, ne bojimo se crkve, imamo veštački serviranu slobodu na kapitalističkim pozlaćenim tanjirima koja nam kaže – vrediš onoliko koliko umeš da (se) prodaš.
Brza hrana, brza kasa, brza traka, brz internet… A spori životi. Svima je dosadno, svima kasne ljubavi, tačne procene i lične zasluge. Nešto je tu naopako jer se danas više ne prodaju proizvodi ni usluge, prodaje se samo vreme. Tako je to u ovoj našoj instant Mekdonalds generaciji. Vredno je samo ono što je odmah. Zato su ljubavi i prijateljstva obezvređeni jer zahtevaju vreme.
Od silne političke korektnosti postali smo ljudski nekorektni. Od toliko imanja tolerancije, postali smo netolerantni prema onima koji nemaju tolerancije. Danas možeš slobodno da misliš šta hoćeš, ali bolje ćeš proći ako to radiš u sebi. Danas možeš da voliš koga hoćeš, ali bolje bi ti bilo da to ipak radiš u svoja četiri zida. Danas svako može da kaže šta hoće, ali niko ne sme.
U tom veštački stvorenom a nama realnom svetu, kapitalistička sloboda postala je uniforma koju svako može da obuče na sebe, parfem kojim svako može da se namiriše i pasoš sa kojim može svako da ode gde zaželi. A to je daleko od slobode. U svetu gde svako tobože sve može, a vrlo dobro zna šta ne sme, svi misle isto, izgledaju isto, klimaju glavom na isto. U tom i takvom svetu, nema slobode.
Zato se poletnima potkresuju krila čim se ispile, radoznalima čupaju jezici čim prozbore, a pitomima lome potkolenice čim prohodaju. Primorani su da potpisuju paktove sa đavolima, dželatima i krvnicima o ćutnji i intelektualnoj ilegali samo da bi preživeli. Znaju da će dočekati svitanje samo ako ne postavljaju pitanja, ako ne povezuju činjenice, ako ne gledaju široko, i ako ne govore javno. Iako se sve to danas sme. Ali u svoja četiri zida.
Danas su ta četiri zida poslednji bastioni odbrane ovo malo ljudskosti i saosećajnosti u nama. Ta četiri zida su naše duše, naše glave, naše porodice, naša deca. Zato nam treba više ljubavi, hrabrosti i istrajnosti da preživimo. (…)
Izvor: blogdan.rs