Како се решавају кечеви у дневнику

јун 10, 2015

 
Помоћи другу у невољи чојство је и јунаштво – без обзира да ли друга штитиш од других (јунаштво) или га браниш од себе (чојство). Међутим, када дођеш на помисао да украдеш дневник из школе и бациш га у оближњи јарак како би тим гестом помогао другу који болује од кечева, ти заправо на главу обрћеш и чојство и јунаштво. На страну што таквим понашањем прилично одмажеш другу.
dnevnik-foto-D-JEVREMOVICH
Присетимо се на тренутак прошлонедељног врелог попoднева у београдском насељу Котеж, када су се маскирани малолетници ушетали у школу, потом и у учионицу у којој се одржавао час српског језика, отели дневник из руку просветне раднице и затим мирно напустили објекат. Новине су муњевито реаговале не желећи да испусте сензационалистички залогај те је вест убрзо осванула и у британској штампи.
Од догађаја који су се збили у основној школи “Васа Пелагић” у Котежу, а о чему су новине нашироко и надугачко писале, није лако издвојити шта је од чега грђе? Да ли перформанс витлања пиштољем (за који ће се касније утврдити да је од пластике), који су пред наставницом и ученицима извели млађани деликвенти? Да ли моменат у којем просветна радница мирно наставља час будући да отимање дневника тумачи као продукт дечје шале? Можда одсутност школског полицајца са лица места? Или пак необична сталоженост директора школе након инцидента?
Узмемо ли у обзир познату склоност новина ка надувавању објективних чињеница, цео случај отетог дневника могао би се посматрати и кроз мање сензационалистичка стакла. Тако бисмо сазнали да је малолетни преступник заиста витлао пиштољем (али пластичним), што га не ослобађа кривице али зато кривицу донекле ублажава. Наставница јесте наставила час (питање је да ли баш тако опуштено ко што то новине тврде), али тек након што је о инциденту обавестила школског полицајца и директора васпитно-образовне установе. Полицајац јесте стајао неких двадесетак метара од школског улаза, дакле ипак на свом радном месту, али то не значи да је крив што, попут неких високих политичара у овој земљи, није способан да истовремено стигне на више различитих места. Директор школе јесте мало претерао својим “како ћемо – лако ћемо” приступом инциденту, али је такође у праву што не планира претварање школе у некакав безбедоносни казамат великобратовске провенијенције. Уосталом, Србија није Америка! Обашка актуелно отопљавање билатералних односа.
Кладим се да двојица малолетника с почетка овог текста, никада нису чули за Марка Миљанова – чојство, јунаштво и остале превазиђене врлине. У ствари, необично би било да јесу, будући да одрастају у друштву изуврнутих моралних вредности.
Размислимо на тренутак ко је у овом тренутку, изузев Ђоковића, узор омладини у Србији? Необразовани учесници ријалити програма? Приучени политичари који купују научне титуле и дипломе? Привредници који отпуштају марљиве раднике када потоњи затраже поштовање радних права? Умишљени џетсетери развучени по таблоидним ступцима у колору? Бахати скоројевићи који показују да се и закони могу превеслати врећама новца? Отимачи туђих постигнућа који поручују да се до успеха стиже пречицама – свежњевима новчаница а не трудом и знањем?
И ко онда зарезује образовање у таквом једном галиматијасу изокренутих вредености – спрам којих Ђоковићеве врлине дођу као некакво елитистичко одступање од масовног правила! Ерго, због чега би неко грејао столицу и шиљио оловку, губио драгоцено време које представља новац, кад доплому ионако може пазарити на бувљаку? Шта, дакле, спречава бахатог ученика да се пентра на главу просветном раднику када види да овога ни држава (шта год то било из ученичке перспективе) не зарезује два одсто. Шта га онемогућава да му истргне дневник из руку?
Када држава падне на вредносном испиту, а познато је да вредности чине битан део културне матрице једног друштва, тада ламентирање над социјалним девијацијама дође као млаћење празне сламе. Насупрот томе, када држава бележи голе кечеве из система вредности, тада је свака отимачина “дневника” у циљу помагања држави да што боље “савлада  незгодно градиво”, више него контрапродуктивна.
Зато децо, памет у главу. Читајте Текса Вилера и Мистер Ноа! И, ман’те се ћорава посла.
Аутор: Борис Јашовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама