Свим родитељима ‘неваспитане’ деце која хистеришу на сваком ћошку: Уопште нам није лако…
„Знам да је већина вас љубоморна на оне родитеље чија деца немају хистеричне испаде у јавности, али немате за то уопште разлога. Па, пази сад!“, каже мама Тихана и почиње причу о свом двогодишњаку и васпитању.
Не знам колико ваши двогодишњаци често нађу разлога за хистерију, но до недавно сам мислила да мој малиша или има пребујну машту, или неки поремећај контроле својих осећаја. Тако да вам, док читате ово, желим да излечите своје комплексе ако мислите да сте лош родитељ и да схватите да нисте једини чија су деца у том добу заиста мали тирани или да ме искритикујете како сам лоша мама, па да излечите и тај део фрустрација изазваних својим предрасудама. Или само да се забавите. Свакако видим корисност у овом тексту.
И да, заиста имају поремећај контроле осећаја, а ми смо ту да им помогнемо. И да, знам да је већина вас љубоморна на оне родитеље чија деца немају хистеричне испаде у јавности, но немате за то уопше разлога. Па, пази сад!
Ми смо игром случаја морали маленог да упишемо у приватни вртић. Kако смо били изузетно задовољни васпитачицама, простором и начином рада са клинцима, одлучили смо мало да мало затегнемо каиш и оставимо дете тамо, све док нам финансије то омогућавају.
Једна од генијалних метода које тамо васпитачице спроводе је рано подстицање на самосталност. Са 13 месеци, наш мрвуљак је већ самостално јео кашиком и виљушком и пио из чаше. Било је ту свега около, наоколо, но брзо је савладао путању између прибора за јело и својих уста. Где ћеш већег поноса и разлога да ту вештину свог детета не поделиш на друштвеним мрежама док друге маме уздишу „јој, благо теееееби“.
Но, кад ти мали људи схвате како ствари око самосталности функционишу, јако брзо дођу у фазу да апсолутно све желе сами. Kако то наравно није могуће, ускоро крену први протести. Само нека деца успеју да разумеју разлику између жеља и могућности, но већина се погуби у томе. Жеља за независношћу и жеља да мама увек буде ту кад ти треба, убрзо се почну свађати у њиховом мозгу и ту крену блокаде зване тантруми. Не кажу за бадава стручњаци террибле тwо. Но, траје то и мало дуже.
Kако ја увек волим да пишем искључиво о свом искуству, тако ће бити и овог пута. Напросто не желим да имам предрасуде према другим родитељима и њиховим васпитним методама, само желим да покажем како то иде код нас и утешим оне који се боре са сличним ветрењачама.
Један дан, мој двогодишњак и ја шетамо квартом. Желео је да се вози на својој бицикли, па када смо се спустили степеницама он почне да се одгурује. Таман се догура до платоа са кафићима и наравно, више га не жели. Ок, узмем бициклу и пружим му руку да га неко од пролазника не гурне. Викенд је, људи купују, седе на терасама кафића, пијуцкају кафу. Но он не жели руку, он жели да га носим. Упорно пар минута покушвам да му објасним да не могу да га носим јер сам јутрос већ попила један лек за кичму, но он не жели руку, не жели бициклу и упорно покушава да се попне на мене.
„Слушај! Или ћеш се возити, или шетати и ходати крај мене. Носити те не могу јер ме боле леђа“, кажем му смирено и седнем на клупу.
Наравно, знате што следи. Бацање на под и сумануто вриштање. И тако следећих 5 минута. Објашњавање не помаже. Не помаже ни грљење, ако након тога не следи моје попуштање.
Док моје дете не одигра свој перформанс до краја. Kонцентрацију на игру ми поремети мушки глас.
„Боже, чије је ово дете?!“
„Моје!“, дрекнем мало гласније да ме дедица чује.
„Госпођо, па дајте га мало утешити. Kако га можете гледати тако тужног?“
„Није тужан, љут је“, одговорим му.
„Па није у реду да га тако пустите да се ту дере. Људи ту седе и желе ваљда попити кафу у миру“, настави он.
„Овде уз пут и продавнице? Kоја је разлика између буке ове Тојоте која управо турира и плача мог детета“, упитам га.
„Ма јој, видим да примењујете оне блесаве васпитне методе модерних мама. Прехладиће се на том бетону.“
„Да госпођо, па бетон је хладан! Kаква сте ви мајка кад га пуштате да лежи на том хладном бетону“, придружи му се нека бакица у дељењу савета.
Устанем, скинем јакну, подигнем га, ставим јакну на под и вратим га на јакну и упитам: „Јел сад боље?“
Мали почне поново да се дере када је схватио да нисам попустила, а њих двоје ме збуњено погледају. Дедица одмахне руком и крену даље.
Након три минута, мој малац устане, дође до мене, седне на бициклу и крене перма парку. Kао да ништа није било. Ето, 6 минута хистерије и сабрао се. А људи и даље пију кафу.
Kод нас не помаже смирено објашњавање. Kод нас не помаже оно „спустите се на дечји ниво и смирено га утешите непопуштајући“. Kод нас заиста помаже само игнорисање.
Наравно, покушаћу сваки пут да објасним. Наравно, даћу му до знања зашто нешто не сме. Али остати ћу доследна игнорисању без обзира на погледе од којих ми се говно у дебелом цреву смрзне, на климатања главом у стилу „гле вештицу“, „јадно дете“ и „злобна крава“.
Срећом трећи ми је, па сам већ огуглала на свакакве кометаре о оваквим васпитним методама.
Па ето, сад видите да нас има још оних који имамо „неваспитану“ децу која хистеришу на сваком ћошку.
А ево и мало материјала и онима који имају савршену децу. Само да виде како нама није уопше лако. Ово су рецимо неки наши разлози за хистерисање:
– монстер налепница са мајице неће да се скине
– распоред морске соли на переци није задовољавајући
– велика кашика је превелика, мала је премала, средња је нешто… али није добра
– ципела не зна сама да се изује
– музика није довољно гласна, (3 секунде касније) музика је прегласна
– не волим ову песму, ни ову, ни ову, ни ову, ни ову, ни ову…
– супа је претопла, (секунду касније) супа је прехладна
– грашак није довољно зелен
– папуча је на погрешној нози, кад је замени опет је на погрешној нози
– Дона (пас) није хтела моју перецу, Дона је узела моју перецу
– нећу овај цртани, ни овај, ни овај, ни овај, ни овај, ни овај, ни овај….
– не желим да се возим у колицима, не желим да ходам, не желим бициклу, не желим да ме носиш
– хоћу месо, нећу месо, дај ми месооооооооооо, нећууууу…. бум на под
– хоћу воде нећу воде, дај ми водеееееееееее, нећууууу…. бум на под
– хоћу млеко, нећу млеко, дај ми млеко, нећууууу…. бум на под
– Точкови на трактору неће да се скину
– wc четка не сме да се дира
– аутић не зна сам да се врати у његове руке из каде
– плишани зец не зна да стоји сам
– нога од стола не жели да се помери
– лист јапанског дрвета није укусан
– врата од фрижидера неће сама да стоје отворена
– полица не жели да се помери лево
Ето. Драги родитељи „неваљале деце“, нисте сами.
И када бисте их најрадије катапултирали са балкона, сетите се да није само ваше дете такво. Већина их је таква. Само дишите, вишеструка је корист. Допустите му да избаци то из себе. Траје који минут, али су бенефити велики и трају доста дуже.
Ако приметите онај моменат када бес прерасте у тугу, загрлите га. Тада има смисао. И не, нисте грозан родитељ и није ваше дете неваспитано.
Одличан сте родитељ, а ваше дете ће с временом научити да је живот састављен од компромиса и да није све црно и бело.
Само будите доследни.
Аутор текста: Тихана Kунштек
Извор: sretnamama.hr