Свима онима који се брину око заведености српске ђеце имам да, као мајка три сасвим солидна примерка, саопштим следеће – све ово, НАРАВНО, може потпуно пропасти. Светом владају силе зла и безумља од његовог постања, са повременим крхким периодима каквог-таквог мира и прогреса, ту и тамо, чешће тамо него ту.
Дакле, да – све може пропасти. Сваки пут кад то помињете, ви изнова, из неког непознатог и фрустрирајуће досадног разлога, откривате рупу на саксији. Свет је саксија са рупом, врло ломљива приде. Превазиђите фрустрацију том чињеницом, одрасли смо људи. Одрасли људи који ће одреда помрети пре но што се надају, изненађени брзином тог догађаја, и мало је глупо, у том контексту, опсесивно откривати рупу на саксији.
Немојте мислити да генерација формирана на великом успону дистопије није на ту пропаст спремна, много спремнија него ми. Наративи који су их обликовали наративи су отпора незамисливим и свеобухватним структурама зла које управљају друштвима наопаких обичаја (Divergent, The Hunger Games, The Maze Runner – на том су одрастали, између осталог. У свету се радови пишу о утицају дистопијских наратива на ативизам Ген З, не измишљам ништа, изузмимо слободно чињеницу да сам из чудних склоности докторирала на дистопијској књижевности).
Дакле, ако ништа друго, памтиће ово: постојао је формативни тренутак у њиховим животима у ком нису били чланови бесвесног стада. То је важније него што сада изгледа, јер свет који долази, свет надзиране будућности, свет технофеудализма, један, да извинете, гадан свет – мењаће се искључиво кроз микроутопијске пројекте.
Мењаће га појединци који нису чланови бесвесног стада, организовани у самоникле покрете. Идеја да ће нас представници транснационалног капитала сачувати од еколошке катастрофе, глади, климатских миграција и политичких и друштвених суманутости свих врста не делује нарочито извесно. Његове ће фрагменте обнављати деца са настројењем ума које их приморава да корачају између тачке А и тачке Б да покажу да постоје, да су живи и да јасно виде своје друштво онаквим какво јесте – Hunger games са Алиекспреса.
Захвалимо Богу што их има у Србији. Са њима ова земља показује да разуме време у ком живимо, време промена које одавно превазилазе оквире српског друштва. Уз сав успон фашистичких наратива затварања, митоманија разних врста, и генерално – нарцисоидних лудака који управљају светом – ова генерације се на нивоу читавог света повезује на начине које је немогуће упоредити са иједним периодом познате људске историје.
Они не деле стрепњу наше генерације од тог света, јер им искуство показује да би са истим разлозима ваљало стрепети и од самих себе. А само они који стрепе од самих себе имају капацитет да прихвате одговорност за свет, и можда истински разликују духове.
Шта год сада урадили, гледаћемо их на неким будућим острвима отпора, острвима које ће сами формирати – ако и даље будемо ту.
Зато: срећно, децо. Ништа не можете изгубити, јер имате себе. Доста.
Аутор: Моња Јовић, доктор књижевности, уредница, драмска списатељица, мајка три девојке