Svima onima koji se brinu oko zavedenosti srpske đece imam da, kao majka tri sasvim solidna primerka, saopštim sledeće – sve ovo, NARAVNO, može potpuno propasti. Svetom vladaju sile zla i bezumlja od njegovog postanja, sa povremenim krhkim periodima kakvog-takvog mira i progresa, tu i tamo, češće tamo nego tu.
Dakle, da – sve može propasti. Svaki put kad to pominjete, vi iznova, iz nekog nepoznatog i frustrirajuće dosadnog razloga, otkrivate rupu na saksiji. Svet je saksija sa rupom, vrlo lomljiva pride. Prevaziđite frustraciju tom činjenicom, odrasli smo ljudi. Odrasli ljudi koji će odreda pomreti pre no što se nadaju, iznenađeni brzinom tog događaja, i malo je glupo, u tom kontekstu, opsesivno otkrivati rupu na saksiji.
Nemojte misliti da generacija formirana na velikom usponu distopije nije na tu propast spremna, mnogo spremnija nego mi. Narativi koji su ih oblikovali narativi su otpora nezamislivim i sveobuhvatnim strukturama zla koje upravljaju društvima naopakih običaja (Divergent, The Hunger Games, The Maze Runner – na tom su odrastali, između ostalog. U svetu se radovi pišu o uticaju distopijskih narativa na ativizam Gen Z, ne izmišljam ništa, izuzmimo slobodno činjenicu da sam iz čudnih sklonosti doktorirala na distopijskoj književnosti).
Dakle, ako ništa drugo, pamtiće ovo: postojao je formativni trenutak u njihovim životima u kom nisu bili članovi besvesnog stada. To je važnije nego što sada izgleda, jer svet koji dolazi, svet nadzirane budućnosti, svet tehnofeudalizma, jedan, da izvinete, gadan svet – menjaće se isključivo kroz mikroutopijske projekte.
Menjaće ga pojedinci koji nisu članovi besvesnog stada, organizovani u samonikle pokrete. Ideja da će nas predstavnici transnacionalnog kapitala sačuvati od ekološke katastrofe, gladi, klimatskih migracija i političkih i društvenih sumanutosti svih vrsta ne deluje naročito izvesno. Njegove će fragmente obnavljati deca sa nastrojenjem uma koje ih primorava da koračaju između tačke A i tačke B da pokažu da postoje, da su živi i da jasno vide svoje društvo onakvim kakvo jeste – Hunger games sa Aliekspresa.
Zahvalimo Bogu što ih ima u Srbiji. Sa njima ova zemlja pokazuje da razume vreme u kom živimo, vreme promena koje odavno prevazilaze okvire srpskog društva. Uz sav uspon fašističkih narativa zatvaranja, mitomanija raznih vrsta, i generalno – narcisoidnih ludaka koji upravljaju svetom – ova generacije se na nivou čitavog sveta povezuje na načine koje je nemoguće uporediti sa ijednim periodom poznate ljudske istorije.
Oni ne dele strepnju naše generacije od tog sveta, jer im iskustvo pokazuje da bi sa istim razlozima valjalo strepeti i od samih sebe. A samo oni koji strepe od samih sebe imaju kapacitet da prihvate odgovornost za svet, i možda istinski razlikuju duhove.
Šta god sada uradili, gledaćemo ih na nekim budućim ostrvima otpora, ostrvima koje će sami formirati – ako i dalje budemo tu.
Zato: srećno, deco. Ništa ne možete izgubiti, jer imate sebe. Dosta.
Autor: Monja Jović, doktor književnosti, urednica, dramska spisateljica, majka tri devojke