Долази ми у посету ових дана једна бивша ученица. Тек се уписала на пекарски занат и прича о првим утисцима. Све је добро, неће бити много слабих, поправиће, на пракси је добра, само је мучи математика. Ту ће сигурно на поправни. Нема појма, а ни изгледа да се то може научити. Професор од почетка полугодишта пита таблицу множења и нико не зна, даје јединице, а она се пита шта ће то њој у животу. Када је упитам како мисли да буде самостални пекар ако не зна основне рачунске операције и процентни рачун, искрено је зачуђена. Објасним јој да је за тесто, за најобичнији хлеб, потребно уравнотежити количине брашна, воде и квасца, за лиснато тесто знати однос температуре маргарина и листа који развија, али она се не да поколебати. Све што јој треба, наћи ће на интернету.
И ту долазимо до изговора за све који сматрају како је учење мука, а знање непотребни баласт кога треба збацити зарад лакше свакодневнице. Јер, све се може наћи на Гуглу. Ту је и вештачка интелигенција. Међутим, све то звучи као прича о младој особи која неће да зна ништа о домаћинству верујући како ће у самосталном животу упослити кућну помоћницу за све послове који имају везе са крпом и усисивачем. Можда и буде тако, али како знати наредити када не знате ни где вам стоји метла. Другим речима, како користити предности интернета ако не знате шта тражите. За праву информацију мора се имати реалан параметар, потребна је извесна способност у примени добијених чињеница, за тумачење знање језика, могућност процене и укрштања информација. Уколико свега овога нема, на интернету нисте корисник, већ жртва.
Данас се дешава девалвација знања као најдрагоценије категорије од постанка света до данас, урушавање и обесмишљавање идеје да је знање нужна категорија и за свакодневни живот и за напредак цивилизације. И печински човек је морао употребити извесне логичке операције да би случајни жар претворио у ватру, одржао је, а затим употребио њене предности.
Освета лоших ђака потопила је нашу јавност у веровање како није битно колико знаш, већ како се снађеш. На опомене да нам школа заостаје, стиже реченица: ма пусти сад то, гледај од чега се живи. Пребирају се биографије познатих који су били лоши ђаци, а гледај где су стигли. Истиче се број непотребних чињеница које школа захтева. Подстиче се одбојност према учењу, јер шта нам то треба у животу. Свесно се запоставља суштина сазнајног процеса који не служи да напуни резервоар података, већ је ту да те податке учини активним у размишљању и закључивању.
Зато на националном нивоу не знамо основне ствари, зато смо жртве у мањој или већој мери, препуштени таласу малверзација, пропаганде и преваре. Не знамо прочитати декларацију и схватити шта једемо или како треба да користимо неки апарат, па ћемо читати по форумима када је право време да се беби укључи авокадо у исхрану и чему служи мала преграда на веш машини. Не умемо прерачунати квадратуру за кречење, па нас мајстори, док купујемо пету прекобројну канту, убеђују како пију зидови. Убијамо се правећи сопствене непрскане баштице, превиђајући како пестициди нису опасни ако се поштује препоручена каренца. Трудимо се да нам купатило буде блиставо као на реклами, купамо га доместосом и верујемо како је вода претврда јер нисмо научили да се хлором не скида каменац. Не знамо која су нам права као грађана. Шта је суд, скупштина, чему служи порез, које су обавезе државних службеника. Верујемо у теорије завере, од вакцина до геополитике.
Давно је овај народ, некако спремно, прогутао удицу како је знање вишак и почео да пљује по школи тражећи мала врата да дође до дипломе на муфте. Школа не треба, а диплома је неопходна, некад за живот, некад за промоцију. Тако је празне главе, а великих амбиција, постао жртва заблуде у коју је свесно бачен, јер, само такав, подложан је за шибицарску политику која га уверава како брине о њему док га држи у мраку и тимари по памети.
Нема напретка без знања. Нема друштва без школе као темеља. Знање није мука, већ радост открића. Погледајмо само децу у најранијем узрасту и видећемо колико су срећни када овладају неком вештином. Зашто се то гаси? Зашто се дозвољава да се напор који је потребан за учење прогласи као непотребан и препусти машини која, истини за вољу, располаже великим бројем чињеница, али је ипак вештачка, нема креативну енергију, размишља праволинијски, не може без контроле? Ко ће успоставити ту контролу ако признамо да ништа не знамо и да зависимо само од ње?
На ова питања треба да одговори савремена школа у општем друштвеном консензусу који ће јој дати право на то. Јер данас живимо у раскораку, у општем дисбалансу између појма темељног знања које располаже способношћу логичног и критичког мишљења и гомиле чињеница које се усвајају без стварне потребе. Тај раскорак треба решити на стручан и оптималан начин. Стручне људе за то сигурно имамо. Питање је воље, визије и стварне бриге за будућност нације.
Аутор: Биљана Васић, проф. српског језика и књижевности из Шапца
