Dolazi mi u posetu ovih dana jedna bivša učenica. Tek se upisala na pekarski zanat i priča o prvim utiscima. Sve je dobro, neće biti mnogo slabih, popraviće, na praksi je dobra, samo je muči matematika. Tu će sigurno na popravni. Nema pojma, a ni izgleda da se to može naučiti. Profesor od početka polugodišta pita tablicu množenja i niko ne zna, daje jedinice, a ona se pita šta će to njoj u životu. Kada je upitam kako misli da bude samostalni pekar ako ne zna osnovne računske operacije i procentni račun, iskreno je začuđena. Objasnim joj da je za testo, za najobičniji hleb, potrebno uravnotežiti količine brašna, vode i kvasca, za lisnato testo znati odnos temperature margarina i lista koji razvija, ali ona se ne da pokolebati. Sve što joj treba, naći će na internetu.
I tu dolazimo do izgovora za sve koji smatraju kako je učenje muka, a znanje nepotrebni balast koga treba zbaciti zarad lakše svakodnevnice. Jer, sve se može naći na Guglu. Tu je i veštačka inteligencija. Međutim, sve to zvuči kao priča o mladoj osobi koja neće da zna ništa o domaćinstvu verujući kako će u samostalnom životu uposliti kućnu pomoćnicu za sve poslove koji imaju veze sa krpom i usisivačem. Možda i bude tako, ali kako znati narediti kada ne znate ni gde vam stoji metla. Drugim rečima, kako koristiti prednosti interneta ako ne znate šta tražite. Za pravu informaciju mora se imati realan parametar, potrebna je izvesna sposobnost u primeni dobijenih činjenica, za tumačenje znanje jezika, mogućnost procene i ukrštanja informacija. Ukoliko svega ovoga nema, na internetu niste korisnik, već žrtva.
Danas se dešava devalvacija znanja kao najdragocenije kategorije od postanka sveta do danas, urušavanje i obesmišljavanje ideje da je znanje nužna kategorija i za svakodnevni život i za napredak civilizacije. I pečinski čovek je morao upotrebiti izvesne logičke operacije da bi slučajni žar pretvorio u vatru, održao je, a zatim upotrebio njene prednosti.
Osveta loših đaka potopila je našu javnost u verovanje kako nije bitno koliko znaš, već kako se snađeš. Na opomene da nam škola zaostaje, stiže rečenica: ma pusti sad to, gledaj od čega se živi. Prebiraju se biografije poznatih koji su bili loši đaci, a gledaj gde su stigli. Ističe se broj nepotrebnih činjenica koje škola zahteva. Podstiče se odbojnost prema učenju, jer šta nam to treba u životu. Svesno se zapostavlja suština saznajnog procesa koji ne služi da napuni rezervoar podataka, već je tu da te podatke učini aktivnim u razmišljanju i zaključivanju.
Zato na nacionalnom nivou ne znamo osnovne stvari, zato smo žrtve u manjoj ili većoj meri, prepušteni talasu malverzacija, propagande i prevare. Ne znamo pročitati deklaraciju i shvatiti šta jedemo ili kako treba da koristimo neki aparat, pa ćemo čitati po forumima kada je pravo vreme da se bebi uključi avokado u ishranu i čemu služi mala pregrada na veš mašini. Ne umemo preračunati kvadraturu za krečenje, pa nas majstori, dok kupujemo petu prekobrojnu kantu, ubeđuju kako piju zidovi. Ubijamo se praveći sopstvene neprskane baštice, previđajući kako pesticidi nisu opasni ako se poštuje preporučena karenca. Trudimo se da nam kupatilo bude blistavo kao na reklami, kupamo ga domestosom i verujemo kako je voda pretvrda jer nismo naučili da se hlorom ne skida kamenac. Ne znamo koja su nam prava kao građana. Šta je sud, skupština, čemu služi porez, koje su obaveze državnih službenika. Verujemo u teorije zavere, od vakcina do geopolitike.
Davno je ovaj narod, nekako spremno, progutao udicu kako je znanje višak i počeo da pljuje po školi tražeći mala vrata da dođe do diplome na mufte. Škola ne treba, a diploma je neophodna, nekad za život, nekad za promociju. Tako je prazne glave, a velikih ambicija, postao žrtva zablude u koju je svesno bačen, jer, samo takav, podložan je za šibicarsku politiku koja ga uverava kako brine o njemu dok ga drži u mraku i timari po pameti.
Nema napretka bez znanja. Nema društva bez škole kao temelja. Znanje nije muka, već radost otkrića. Pogledajmo samo decu u najranijem uzrastu i videćemo koliko su srećni kada ovladaju nekom veštinom. Zašto se to gasi? Zašto se dozvoljava da se napor koji je potreban za učenje proglasi kao nepotreban i prepusti mašini koja, istini za volju, raspolaže velikim brojem činjenica, ali je ipak veštačka, nema kreativnu energiju, razmišlja pravolinijski, ne može bez kontrole? Ko će uspostaviti tu kontrolu ako priznamo da ništa ne znamo i da zavisimo samo od nje?
Na ova pitanja treba da odgovori savremena škola u opštem društvenom konsenzusu koji će joj dati pravo na to. Jer danas živimo u raskoraku, u opštem disbalansu između pojma temeljnog znanja koje raspolaže sposobnošću logičnog i kritičkog mišljenja i gomile činjenica koje se usvajaju bez stvarne potrebe. Taj raskorak treba rešiti na stručan i optimalan način. Stručne ljude za to sigurno imamo. Pitanje je volje, vizije i stvarne brige za budućnost nacije.
Autor: Biljana Vasić, prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca