Да ли је живот дар?
Да.
Да ли ценимо тај дар?
Не.
Зашто?
Зато што смо луди и бахати.
Јер…Срећа је дар. И туга је дар. И бес је благословен. Тишина је добра. Бука је чини још лепшом. Јастук је мекан. Руке ти таман пристају. Туђе раме је поред тебе. Не за сузе. За смех и радост. За ћутање и погледе.
Претходна година ми је била тешка. Све минусни салдо. Нигде правог пута, ни одмора. Сви вентили су се затворили од превеликог писка, кључала сам и врила у себи, претварала стомак у сирће и лутала кроз глуве ходнике. Устајала сам уморнија него што сам легла. И псовала што морам да устанем. Што морам негде да кренем. Ноге су ми ишле уназад. Леђа се нису савијала. Колена су одрвенела.
Немам шта да обучем. Онда покупујем. Па опет немам ништа. Све ми лоше стоји.
Не могу да се нашминкам. Немам времена. Као. Не могу, јер нисам ни јуче, ни прекјуче, ни цео претходни месец. Не могу јер ми све фали.
Не могу у друштво. А требало би. Само треба да позовем некога. Али ми се не да. Јер треба да причам, али не знам о чему.
Треба да се окупам. Да. Вода је спас, она исцељује. А онда се истуширам на брзину јер почиње серија. Која ме, у ствари, нервира, али ме мрзи да мењам канал. Онда муж пребаци на фудбал, па се посвађамо јер ми је доста спорта. И спортских коментатора, њихових гласова и фраза. Све се пресели на лингвистички ниво.
Онда ми је свеједно шта је за доручак. Само износим, па нека једе ко шта хоће. Ја обично нећу ништа. Јер у овој кући нема ништа за мене. Свађамо се од кобасице, преко грашка, дужине радног времена, кућних обавеза и, наравно, деце. Све преко залогаја, успут се уједамо, па се смирујемо и обилазимо. Затим ћутимо увређено. Па ја плачем јер ме нико никад није разумео. Он ћути, али ми смета и што ћути, јер би неко, ко је мој, морао да зна да ме утеши. А он не зна и ја се већ пакујем у глави. Замишљам театрални одлазак из овог пустог дома и његов бол јер ме нема.
Повређујем себе преиспитивањем у коме сам ја увек крива. За све. За, баш, све. Све сам погрешила. На свакој кривини сам промашила. А, сад је касно. Нема повратка, нема исцељења, нема поправног. Треба само трпети. Издржати до краја и нестати срамно. И нечујно. Само се искрати. Истопити. Испарити. Без знака, натписа, поштовања и памћења. Избрисати се са листе. Изгребати сваки траг.
А онда ми једног дана заказују преглед. Исход је неизвестан. Резултати су за два дана.
Враћамо се из ординације нас двоје ћутећи, свако са својим духовима. Не гледамо се. Кријемо се по кући. Тишина је густа. Немам снаге ни да се молим за срећан крај. Верујем да је семе зла у мени, само ће га сада открити и обзнанити. Гушим се у коначној предаји и чезнем за мирним сном, али ме сваки звук диже, свака гримаса је слутња. Сврби ме лево око. То није добар знак. Плакаћу. Сањам два кучета на прагу. Ко зна шта је то?! Јежим се и покривам преко главе.
Одлазимо код лекара по пресуду. Вучемо себе и своје сенке, причамо о безвезним стварима, обилазимо страх, па се речи саплићу у стиду и пропадају.
Налаз је добар, али ми то уверавање не ослобађа душу. Само је уврне, па излазим, готово равнодушно. Муж ме чека, али се не загрлимо, јер су нам руке отпале одавно. Седамо у кола, свраћамо у маркет, излиставамо обавезе.
Када стигнемо, не улазим право у кућу. Идем да помиришем јасмин. Та потреба ме разведри. Делује ми као слобода. Сагињем се да померим бусен траве и угледам жбун дивљих јагода. Провирују црвено. Берем их, зреле и мирисне. Нежно их хватам да не уништим ни једну једину. Таман за једну шаку. Усправљам се преплављена метафором њихове појаве.
Долазим до мужа и кажем: зажмури и зини. За час ме послуша, па отвори очи. Кријем шаку иза леђа. Смејемо се. Стојимо на дворишту и једемо јагоде жмурећи обоје. Рука ми је црвена, усне су нам мусаве. Гледамо се коначно и знам да о претходној години више никада нећемо причати. Све је он разумео. Јер је мој. Мој човек, у мом животу, на мом прагу, на исправном месту, на добром путу.
Све је дар. Само га треба наћи. Сетити се. Некад је видљив. Некад намигује. Некад га шутирамо. Често не разумемо. Али је лепо када га поново откријемо.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца