Vidim ga dok pokušavam da parkiram u rikverc. Zapravo, vidim mu samo noge i istanjene đonove. Ostatak mu je negde u kontejneru koji na junskih plus trideset zaudara kao sam đavo. Gasim motor. Vadim ključ. Nastavljam da sedim u kolima i zurim u instrument tablu, kao da želim da mu dam vremena da ode, da se ne sretnemo, da ne misli da sam ga videla, da mu ne bude neprijatno, da mi ne bude neprijatno, jer meni je neprijatno kad god vidim tuđu muku.
Na kraju, šta ću, izlazim iz kola. Vučem neke kesurine, po običaju. Zaključavam. Odmičem par koraka i shvatim da sam zaboravila telefon na sedištu. Vratim se. Otključam. Uzmem telefon. Zaključam. Okrenem se i zamalo sudarim s njim.
„Izvinite, da nemate jednu cigaru?“, pita.
Kaži da nemaš, šapuće mi onaj vazda oprezni glas u glavi. Ko zna ko je? Možda ima nož? Možda će te izbosti..? Stisni tu torbu i trči. Znam ja takve, presreću ljude u sred dana, kao – samo bi da te nešto pita ko fol – i dok trepneš – nema ti novčanika! Vidi ga na šta liči?! Da je normalan, radio bi nešto, ne bi preturao po kontejneru. I što još stojiš?! Odmakni se barem, vidiš da smrdi na kilometar! Hoćeš neku boleštinu da ti prenese? Čuješ ti mene?
I samo da znaš, tako je jedna žena, kad si ti bila mala, ne sećaš se, krenula da kupi novu veš mašinu, pa stala da pomogne nekoj sirotici što je prosila tamo kod pijace na Grbavici, ko veli – valja se, ko zna kakva je nesreća stisla kad mora da prosi… i samo što se sagla da joj spusti neki dinar u onu ćasu, ova ni pet ni šest nego cap za novčanik i trk! Vikala, plakala, dozivala, milicija došla – i džaba. Ni novčanika, ni žene, ni veš mašine. Rekli joj kasnije da su tu istu viđali kako operiše po autobuskoj. Hoćeš i tebe tako da… Halo, tebi govorim!!!
„Čekajte da nađem“, govorim i spuštam kese na beton.
„Niko neće da mi da“, kaže. „Desetoro ih je prošlo i ništa.“
Ćutim, nastavljam da preturam po torbi.
„Kakvi su to ljudi, bre, dodaje. Ja sam uvek davao… kad sam imao da kupim. Sad nemam, šta ću… Nemam. Ja sam ti mašinovođa… Bio sam. Sad nisam… A znaš kako mi nekad dođe da zapalim…“
„Znam“, kažem i vadim paklo iz torbe.
„Jednu samo“, dodaje.
Pružam mu četiri.
„Ma ne treba toliko…“
„Treba…“, kažem. Jer znam da treba. Jer znam šta je prazno paklo. Znam kako je kad ostaneš bez i jedne. A znam kao je i kad tražiš. Pružam mu i upaljač. Prsti nam se nakratko dodiruju. Gleda u one četiri cigarete. Oči mu cakle. Ja gledam u njega. Sed je. Čupav. Duge požutele brade. Star. Mlad. Srednji. Ne znam. Nesreća čoveku dodaje godine, bez da pita.
„Ti si jedina koja mi je dala.“, kaže. Gleda me u oči. Skrećem pogled na kese. S kesa na kontejner. Pa opet na kese. S kesa na njegove nogavice. Preduge. Neporubljene. I cipele. Žute. Raspale. Nastavljanih pertli.
„Moram da idem.“, kažem.
Pokušavam da se osmehnem umesto pozdrava. Nešto mi ne ide. On se, za razliku od mene, smeje celim svojim bićem.
„Jedina…“, ponavlja za mnom i podiže ruku s cigaretama kao da su štafete, a ne nešto što će u tri dima izgoreti.
„Hvala ti…“, govori. „Bog ti dao zdravlja. Da si mi živa i zdrava! Sto godina! Trista!“
Ulazim u lift. Dišem. Gledam u ono paklo. U one kese. Gledam u svoje ruke koje nikada nisu kopale po kontejneru. U ključeve od kuće. Mobilni telefon. Laptop. Predsoblje. Šesnaest pari cipela. Cele pertle. Gledam u dnevnu sobu. Kuhinju. Kupatilo s toplom vodom. Gledam u tri ćureća bataka u kesi. Kafu. Pikslu. Frižider. Gledam u sve ono što on nema. I mislim.
Mislim – gde živi? Gde leže? Čime se pokriva..? Ima li koga – da progovori..? Da se izjada kad mu je teško. Ima li nekog kome priča o vozovima..? O svim pogrešnim stanicama na kojima je sišao…? Mislim, kada je poslednji put jeo..? I koliko će mu trajati one četiri cigare…? Mislim kako je trebalo da mu dam više. Deset barem. Mislim kako sam mogla da mu kažem “sačekaj me ovde“. Kako sam mogla da uzmem onu staru Dekijevu jaknu, cipele, da stavim nešto u kesu, da ima da pojede, šta bilo, zauvar je…
Mislim kakvi su to ljudi koji su prošli pored njega – kao da ne postoji… Ljudi pored kojih živim, zasigurno. U istoj ovoj zgradi. U ovom ulazu. Sutra ćemo se sresti na ovom istom mestu, ispred lifta. Uljudno ćemo pridržati vrata jedni drugima.
Dobro jutro, komšinice, reći će, a ja ću misliti – jesi li to juče ti bio, a? Jesi li ti prošao pored njega? Jesi li ti okrenuo glavu na drugu stranu, pogledao ga s gađenjem, ubrzao korak? Jesi li rekao detetu “ovako ćeš i ti ako ne budeš učio školu“? A, doktore? A, profesore? A, devizna penzionerko, inspektore, sudijo, arhitekto? Je li, bivši ljudi, jeste li to bili vi? Niste. Dabome da niste. Mora da je neko drugi, pa je l’? Pa jeste, dragi komšija. Mora da sam vas pomešala s nekim drugim… čovekolikim. Nego… da nemate možda jednu cigaru, a..?
Autor: Daniela Bakić