О васпитању деце је написано много дебелих књига, али најкориснија су она сазнања о васпитању из личних искустава и искуства која чујемо од старијих.
Следећа прича је управо то, а сигурно ће вас начин васпитања наших бака и дедова натерати да размислите о васпитању своје деце. Прочитајте васпитне методе наших родитеља, бака и дедова.
Сећам се да ме је бака једном са мојим братом оставила у кући са мојим дедом Бака је отишла на пар дан и чувао нас је деда. Време је било за спавање, Деда нас је опоменуо да треба да легнемо да спавамо. Деда је рекао:
– Спавајте, сутра ћу вас пробудити прилично рано. И да се зна, доручак је у девет сати.
Нисмо, наравно, обраћали пажњу на њега. Непрестано смо скакали по креветима, јурили по целој кући, вриштали и дивљали. Заспали смо нешто иза поноћи.
Следећег јутра деда је и у 8:30 дошао да нас пробуди.
– Устајте децо, доручак је у девет.
„Да, деда, знамо … па …“
И, наравно, наставили смо да спавамо. Устали смо тек око 11:00, и наш први посао је био да потражимо нешто за доручак. Нисмо нашли ништа. Сви су производи били закључани у старом кухињском ормару, а кључ је био је у џепу мог деде. Покушали смо да му кажемо да нас је бака хранила пет пута дневно, али није обраћао пажњу на нас.
„Деда, ми смо ли гладни, шта ћемо јести?“
– Доручак је у девет.
Све ово је рекао и отишао да обавља своје свакодневне послове. Били смо љути, али смо помислили брзо ће ручак. Шетали смо и одлучили смо да се прошетамо до реке.
– Деда, играћемо се поред реке.
– У реду, идите, ручак је у 12.
На реци је било одлично, али наравно да смо се играли и каснили смо пола сата на ручак.
„Деда … хоћемо ли јести?“
„Вечера је седам.“
Већ смо били прилично гладни, а након купања у реци наш апетит је постао прилично јак. Размишљали само шта бисмо могли јести, и изненађујуће приметили да су врата подрума отворена. Брзо смо завирили унутра и срећом пронашли две тегле домаћег пекмез. Па, нећу да причам како је то изгледало кад двојица осмогодишњака прстима халапљиво једу пекмез из тегле.
У седам сати смо се сместили за сто, а деда нам је послужио по један тањир пасуља. Били смо разочарани.. Мој брат љутито рече: „Не једем пасуљ!“ И лагано гурне тањир у страну.
Деда је смирено узео тањир, само рекавши:
– Доручак је у девет.
Тада је мој брат готово у сузама рекао:
– Деда, деда, остави тањир, појећу .
Следећег јутра, у девет сати, мој брат и ја седели смо у кухињи са обе стране стола и чекали доручак.
Тако нас је одгајао деда. Без читања дебелих књига, без повишења гласа, без укора и савета, без подизања руке да нас удари или повуче за уво.
То је био његов начин васпитавања и подучавања о реду и дисциплини. Ове лекције су нам од данас непроцењиве вредности када већ имамо породице и децу.