O vaspitanju dece je napisano mnogo debelih knjiga, ali najkorisnija su ona saznanja o vaspitanju iz ličnih iskustava i iskustva koja čujemo od starijih.
Sledeća priča je upravo to, a sigurno će vas način vaspitanja naših baka i dedova naterati da razmislite o vaspitanju svoje dece. Pročitajte vaspitne metode naših roditelja, baka i dedova.
Sećam se da me je baka jednom sa mojim bratom ostavila u kući sa mojim dedom Baka je otišla na par dan i čuvao nas je deda. Vreme je bilo za spavanje, Deda nas je opomenuo da treba da legnemo da spavamo. Deda je rekao:
– Spavajte, sutra ću vas probuditi prilično rano. I da se zna, doručak je u devet sati.
Nismo, naravno, obraćali pažnju na njega. Neprestano smo skakali po krevetima, jurili po celoj kući, vrištali i divljali. Zaspali smo nešto iza ponoći.
Sledećeg jutra deda je i u 8:30 došao da nas probudi.
– Ustajte deco, doručak je u devet.
„Da, deda, znamo … pa …“
I, naravno, nastavili smo da spavamo. Ustali smo tek oko 11:00, i naš prvi posao je bio da potražimo nešto za doručak. Nismo našli ništa. Svi su proizvodi bili zaključani u starom kuhinjskom ormaru, a ključ je bio je u džepu mog dede. Pokušali smo da mu kažemo da nas je baka hranila pet puta dnevno, ali nije obraćao pažnju na nas.
„Deda, mi smo li gladni, šta ćemo jesti?“
– Doručak je u devet.
Sve ovo je rekao i otišao da obavlja svoje svakodnevne poslove. Bili smo ljuti, ali smo pomislili brzo će ručak. Šetali smo i odlučili smo da se prošetamo do reke.
– Deda, igraćemo se pored reke.
– U redu, idite, ručak je u 12.
Na reci je bilo odlično, ali naravno da smo se igrali i kasnili smo pola sata na ručak.
„Deda … hoćemo li jesti?“
„Večera je sedam.“
Već smo bili prilično gladni, a nakon kupanja u reci naš apetit je postao prilično jak. Razmišljali samo šta bismo mogli jesti, i iznenađujuće primetili da su vrata podruma otvorena. Brzo smo zavirili unutra i srećom pronašli dve tegle domaćeg pekmez. Pa, neću da pričam kako je to izgledalo kad dvojica osmogodišnjaka prstima halapljivo jedu pekmez iz tegle.
U sedam sati smo se smestili za sto, a deda nam je poslužio po jedan tanjir pasulja. Bili smo razočarani.. Moj brat ljutito reče: „Ne jedem pasulj!“ I lagano gurne tanjir u stranu.
Deda je smireno uzeo tanjir, samo rekavši:
– Doručak je u devet.
Tada je moj brat gotovo u suzama rekao:
– Deda, deda, ostavi tanjir, pojeću .
Sledećeg jutra, u devet sati, moj brat i ja sedeli smo u kuhinji sa obe strane stola i čekali doručak.
Tako nas je odgajao deda. Bez čitanja debelih knjiga, bez povišenja glasa, bez ukora i saveta, bez podizanja ruke da nas udari ili povuče za uvo.
To je bio njegov način vaspitavanja i podučavanja o redu i disciplini. Ove lekcije su nam od danas neprocenjive vrednosti kada već imamo porodice i decu.
Danas deca sa mobilnog nazovu roditelje i kažu im da im deda ne dâ da jedu i problem rešen. Živimo u drugačijim vremenima gde svi mi imamo mnogo više opcija, ako te žena gnjavi, nadješ drugu, ako nadješ bolje plaćen posao, daš otkaz i odeš. Sloboda, koje svi imamo danas mnogo više nego pre 50 godina, ima i svoje mračne strane, pogotovo kada drugi imaju tu slobodu koju i sami za sebe tražimo.
Izgladnjivanje dece nije baš neka metoda i sigurno je akteri priče danas ne primenjuju na svojoj deci.