Да ли појам тепмер тантрум заиста постоји или је то измишљен појам модерне психологије? Развијају ли се деца стварно постепено или би већ са три године требало да знају да контролишу емоције?
Најважније – да ли је бацање по поду или хистерисање у продавници размаженост или је професор Бојанин у праву кад каже да дете у тим ситуацијама не плаче за чоколадом већ за родитељском пажњом?
Много, баш много пута смо од родитеља који читају наше текстове чули коментаре којима негирају да дете од три године може да има испад беса из било ког другог разлога осим размажености. А оно чувено „пробао је једном и више му није пало на памет“ увек нас растужи. Замислите, пробао је једном да комуницира са оним ко треба да га чује, онако како је умео и – одустао. Тужно, зар не?
Ипак, ја знам да темпер тантрум постоји. Да он није измишљотина модерних психолога и да није ништа ново. Нова је само свест и сазнање које многи не желе да прихвате. А то је да се мозак детета развија ПОСТЕПЕНО и да је контрола емоција један од најтежих задатака који треба да савлада свако људско биће. Неки је не савладају ни са 30, а неки то очекују већ од детета које има три године.
А како знам да темпер тантрум постоји?
Као прво, имате пуно право да се осетите изгубљено, изнервирано, немоћно кад дете хистерише. То ником није пријатно. Али, као одрасла особа, имате и обавезу да ПРВО смирите себе, да бисте могли да смирите дете. Ретки су они који то увек могу.
Ја, на пример, нисам увек умела.
Мој (тада трогодишњи) син научио ме је једном приликом лекцији коју сам упамтила. Испад беса десио се код куће, због неке баналне ствари. Рецимо да није желео да се пресвуче да кренемо напоље. Затражила сам му да то уради и почео је да негодује. Покушала сам полако да објасним да морамо по секу у вртић, а он је наставио да одбија још јаче. Заиграо се и није желео да прекине игру. Објашњавала сам, постајала нервознија јер сам желела да што пре кренемо. У једном тренутку – почело је. Он је упао у хистерију, а одмах за њим и ја. Као да сам чекала алиби да почнем да вичем и да више не морам да будем стрпљива мама. У том бесу, подигла сам га на кревет и почела да га облачим, а он је кроз јецаје понављао:
„Мама, смири ме! Смири ме, мама! Моим те, смири ме!“
Зауставила сам се на тренутак и поражено схватила да моје дете које још није напунило три године зна шта је мој задатак, а ја сам то изгубила и вида. Он је, иако без могућности да сам регулише своја осећања, био тога свестан. И знао је да то треба да очекује од мене. Тражио је очајнички моју помоћ. Да му покажем како. Да будем пример. Да му помогнем да научи да превазиђе такве ситуације. Подсетио ме је да сам у нашем односу ја ОДРАСЛА особа, а ОН дете. И ако ја своје понашање не могу да контролишем, како ће он своје умети?
Овакав позив у помоћ упућује свако дете које има испад беса. Задатак родитеља је да их разуме.
Да, тантруми постоје. И ако вас упитају како је могуће да дете нема те „епизоде“ у вртићу, него баш кад је с вама, одговор је веома једноставан – у вртићу је слобода изражавања емоција врло ограничена. Васпитачице, колико год да су нежне, нису маме. И не могу заменити оно што дете инстинктивно осећа да може да очекује од родитеља – безграничну љубав и разумевање.
П.С. НЕ, нисам после те епизоде и лекције коју нећу заборавити постала савршена мама која никад не виче. Јер нисам од камена. Али сам постала СВЕСНА мама која зна да дете није само оно што видимо споља и да се иза понашања крију осећања. А то ми помаже да будем боља. Не савршена, само боља. А то је сасвим довољно сваком детету.