Ispadi besa i razvoj dece – zašto treba da zaboravite na tradicionalnu disciplinu

24 decembra, 2021

Mala deca su fenomenalna. Brilijantna. Oni žive u sadašnjem trenutku – ne ometa ih prošlost, ne brine budućnost.

Sposobni su za mnogo više nego što mislimo, a opet tako nevini. I, što je najlepše – autentični. Bez filtera. Najiskreniji ljudi na planeti. Jednostavno svoji.

Ali, ujedno i ljudi koji nailaze na najviše nerazumevanja.

Mi, odrasli, zaboravili smo kako je biti dete. Biti mali i zavisiti od odraslih. Neprestano učiti male i svakodnevne stvari. Osećati tako snažne emocije koje ne razumemo, a opet nemati alat da ih obuzdamo. Osetiti brži razvoj mozga nego u bilo kom drugom periodu života.

Pročitajte i: Šta je temper tantrum i zašto je deci tokom izliva besa teže nego nama

Umesto toga, odrasli ljudi biraju da vide nešto drugo. Biraju da vide razmaženost, bes, namerno provociranje, pomeranje naših granica.

I baš je ova perspektiva iz koje gledamo decu ta koja nas tera da izgubimo kontrolu. I baš zbog tog stava, te odluke da deci “zalepimo” etikete bezobrazluka i razmaženosti, mi pokušavamo da preuzmemo kontrolu nad osećanjima naše dece.

Tradicionalno roditeljstvo fokusira se na sasecanje društveno neprihvatljivog ponašanja i pribegavanje taktikama poput kazni, odlaska u ćošak, pretnji, podmićivanja i nagrada, a sve pod izgovorom da je to za njihovo dobro. Da ih tako učimo da postanu valjani ljudi.

I onda, kad ove taktike zastrašivanja i podmićivanja dece ne daju rezultat (a ne daju skoro nikad)… okrenemo se kaznama.

Ali, šta ako bismo vam rekli da je sa vašom decom koja histerišu – sve u redu. Da ne treba ništa da popravljate? Šta ako je problem, u stvari, nedostatak znanja, razumevanja, empatije prema deci u našem društvu? I šta ako sve ove tehnike – pretnje, kazne, batine – prete da ugroze jedino čime mi možemo da utičemo na svoju decu – naš odnos i povezanost?

Zato, hajde da zagrebemo malo dublje u nauku odrastanja. Hajde da probamo da razumemo zašto se deca ponašaju tako kako se ponašaju.

Kada mozak raste?

Kako su ljudi evoluirali, tako se kod žena veličina karlice smanjivala i porođaj učinila “izazovnijim”. Evoluirali smo do nivoa u kom se naše bebe rađaju na mnogo nižem nivou razvoja, kako bi bebina glava bila dovoljno mala da prođe kroz porođajni kanal i time ne ugrozi sebe ni mamu. U poređenju sa drugim sisarima, mozak ljudskog mladunčeta je manji na rođenju. Tek 25% veličine u odraslom dobu. Životinje koje se rađaju u neprijateljskom, opasnijem okruženju obično imaju veći mozak kako bi mogli da prežive. Zebre, na primer, moraju biti sposobne da trče odmah nakon rođenja, kako bi mogle da pobegnu ako se pojavi lav.

Ali, majka priroda uvek ima plan. A šta je plan za ljudske bebe, koje se rađaju sa tako slabo razvijenim mozgom i motorikom? Pa, plan su mame i tate. Bebe i mala deca “dizajnirani” su tako da nas drže uvek blizu sebi, kako bismo mogli da ih zaštitimo. To je način na koji naša vrsta može da preživi.

Pročitajte i: Četvorogodišnjaci i njihove nemoguće faze

John Bowlby, britanski psihoanalitičar i začetnik teorije povezivanja, ističe ogroman značaj sigurne povezanost deteta i roditelja za emocionalni razvoj i optimalan razvoj mozga. Naše interakcije sa decom, bile one pozitivne ili negativne, utiču na način na koji njihov mozak raste.

S druge strane, mozak čoveka potpuno sazreva i završava svoj razvoj tek sredinom dvadesetih godina. Frontalni režanj, zadužen za prosuđivanje, planiranje, procenu rizika, donošenje odluka je poslednja regija koja završava svoj razvoj i to tek negde oko 30. godine života.

I šta sve ovo znači za nas, roditelje?

Znači samo jedno – da bismo pomogli razvoj mozga svoje dece, potrebno je da pokažemo strpljenje i razumevanje prema njima i njihovim burnim reakcijama. Znači da deca često ne mogu da ispune nerealna očekivanja koja im postavljamo, bez ozbiljnih posledica na njihovo samopoštovanje i emocionalni razvoj. Znači da, bez obzira na to koliko mi mislili da je naš trogodišnjak pametan i pronicljiv, on jednostavno NEMA mozak odraslog čovek. Znači da, dok deca polako sazrevaju, naš je posao da im “pozajmljujemo” svoj prefrontalni korteks dok njihov ne sazri.

Kako pozitivno roditeljstvo podstiče zdrav razvoj mozga

Albert Ajnštajn jednom je rekao da je najvažnije pitanje koje treba sebi da postavimo “Da li je ovaj svet – prijateljsko mesto?”

Detinjstvo je onaj momenat kada deci počinjemo da dajemo odgovor na ovo pitanje. Kao vrsta, mi smo dosta prilagodljivi jer se rađano “nezavršeni”. Deca razvijaju i “izgrađuju” svoj mozak baš u skladu sa onim što okruženje diktira. Neverovatnih sedamsto novih neuronskih veza (sinapsi) formira se u mozgu deteta svakog sekunda.

Ali taj proces razvoja i formiranja mozga ne završava se sa tri godine. Do vremena kada postane tinejdžer, broj sinapsi koji je dete imalo sa tri godine (hiljadu triliona) prepolovi se.

Sad se, možda, pitate, zašto mozak uopšte formira sinapse koje mu ne trebaju, da bi ih posle odbacio?

Odgovor leži u kombinaciji genetskih i faktora okruženja. Dok genetika obezbeđuje neku vrstu osnove na kojoj sve počiva, okruženje u kom dete odrasta i iskustva koje kroz odrastanje stiče čine konstrukciju i ključna su za formiranje dečjeg mozga. A ponovljena upotreba određenih obrazaca jača veze između sinapsi koje su upravo nastale kao posledica tih iskustava.

A snaga sinapsi je najvažnija za razvoj sposobnosti kontrole osećanja.

Upravo zbog toga je izuzetno važno da svojoj deci osiguramo iskustva koja će doprineti zdravom razvoju mozga. Na primer, dete koje preživljava visok nivo stresa, razviće veće moždano stablo – deo mozga odgovoran za odgovor na stresne situacije. Ova deca imaju veću šansu da postanu odrasli koji će preterano reagovati na stres. Zbog čega je to tako? Pa, zato što su ih njihova rana iskustva naučila da moraju uvek biti na oprezu. Da je njihovo okruženje nebezbedno (pa tako i oni u njemu).

S druge strane, dete koje iskusi negujuće okruženje, u kom postoji razumevanje za njegove emocije, razvija, samim tim, deo mozga koji se zove prefrontalni korteks – odgovoran za emocionalnu regulaciju. Ova deca će verovatnije postati odrasle osobe koje su smirene i emocionalno stabilne. Zbog čega je to tako? Zato što im njihova rana iskustva govore da je svet bezbedno mesto i da su oni u njemu bezbedni.

Razvojni psiholog Erik Erikson tvrdi da je zdrav psihološki razvoj u potpunosti uslovljen kvalitetom nege deteta. Kada bebama i deci pokazujemo empatiju i razumevanje, kada stvari posmatramo iz njihovog ugla, oni, logično, odrastaju u ljude koji veruju svetu oko sebe. Jer ih je iskustvo tome naučilo. A takva deca osećaju lakoću kada treba da istražuju svet. To je put stvaranja prave samostalnosti.

A zašto mala deca imaju emotivne ispade?

Jednostavno je. Prefrontalni korteks, deo mozga koji je kod dece zadužen za verbalno ispoljavanje snažnih emocija, još nije dovoljno razvijen. Ovo znači da mala deca mogu da osete i te kako snažne emocije, ali nemaju sposobnost da ih iskažu rečima, niti da se s njima izbore.

Dakle, majka priroda je decu “osposobila” tako da imaju svoj metod da se izbore sa emocijama za koje njihov um još nije spreman. A to su tantrumi ili emotivni ispadi.

Mala deca ne uživaju u tome! Oni to ne rade da bi nas provocirali, niti su te situacije nešto što mogu da kontrolišu, osim ako duboko usađen strah od roditeljske burne reakcije prevlada.

Kada ih emocije preplave, njihov mozak ne može održati racionalnu kontrolu, a tantrum je upravo ono što im pomaže da vrate balans i otpuste svoja osećanja i frustracije.

Tantrumi su upravo prilika za nas, roditelje, da se s detetom povežemo i ojačamo poverenje koje oni imaju u nas.

Kako se suočiti sa tantrumima?

Pre svega, imajte na umu da to što vaše dete ima emotivni ispad, nikako nije odraz vas kao roditelja. Ono što definiše vas kao roditelja je upravo vaša reakcija na taj tantrum.

Duboko udahnite, pa čak i zatvorite oči na trenutak ako osetite da je to ono što vam je potrebno. Setite se da ste u tim trenucima, svom detetu vi zapravo kompas. U zavisnosti od toga gde se nalazite, najbolje je da se povučete tako da ćete biti sami. Pokažite detetu da ste tu za njega i da vam je jasno da mu je trenutno teško. “Vidim da si tužan. Želiš da uzmeš igračku kojom se igra tvoja sestra. To sad nije moguće, ali sam ja tu za tebe.”

I upamtite, nije do vas.

Ni ne pokušavajte da pronađete logiku u tome što dete govori ili radi jer je razum vašeg deteta sad sav u snažnim emocijama. Zato se na emocionalnom nivou i povezujte, a racio ostavite za kasnije, kad oboje budete mirni.

Prihvatite emocije kao validne.

Radeći ovo, vi ćete učvrstiti veru vašeg deteta u to da je svet u kom on raste, bezbedno mesto. Da ga njegovi roditelji prihvataju sa svim njegovim velikim emocijama i vole bezuslovno. Da ćete mu pomoći da istraži, razume i kontroliše emocije.

Zašto je potrebno da odbacimo tradicionalne metode discipline?

Tradicionalni metod vaspitanja bi u situaciji kada dete ima emotivni ispad verovatno nalagao da ignorišete dete ili da ga kaznite, kako ne biste, slučajno, takvo ponašanje nagradili svojom pozitivnom pažnjom. Ali je ovaj pristup vrlo kratkovid. Može vam doneti željeni rezultat na kratak rok, ali neće pomoći vašem detetu.

Jer, kad se mala deca osete napušteno, kad osete da ih niko ne vidi i ne čuje, da ne vrednuje njihova osećanja, oni postaju anksiozni. Tantrum će verovatno prestati na neko vreme, ali rizikujete da kod deteta stvorite nesigurnost. Ne bismo sigurno grdili dete koje uči da hoda i neprestano pada, zar ne? Zašto ih onda, pobogu, grdimo i kažnjavamo dok pokušavaju da uče i rastu emocionalno?

Tradicionalna disciplina zapravo je postala sinonim za kažnjavanje dece. To su tehnike koje su zapravo lakši način, lenj način da se odmah, bez mnogo truda, izborimo sa ponašanjem svog deteta koje ne razumemo i samim tim ne prihvatamo. Te metode su za roditelja lakše iz još jednog razloga – definišući dete kao razmaženo, bahato, sklono manipulaciji, mi zapravo skidamo ogroman teret odgovornosti za rad na njihovom razvoju sa sebe, i prebacujemo ga na dete, verujući da je u njemu neka greška.

“Svakog dana, na stotine načina, naša deca nas pitaju: Vidiš li me? Čuješ li me? E pa, njihovo ponašanje svakog dana zapravo je rezultat našeg odgovora na ta pitanja.” L.R.Knost

Razumevanje i empatija pomažu maloj deci da se razvijaju. Negde do uzrasta od oko 6 godina, nervni sistem deteta je gotovo potpuno povezan neuronskim vezama. Sposobnost da veruju, da sami sebe smire i da budu empatični, do tad je već uspostavljena.

Deca koja su imala saosećajne roditelje pune razumevanja, uspevaće i u odraslom dobu da imaju dobru kontrolu emocija i zdrav emocionalni život. Osećaće sigurnost. Odrašće u ljude koji će se dobro osećati u svojoj koži, jer im niko u njihovom najosetljivijem periodu razvoja nije stvorio uverenje da s njima nešto nije u redu. Biće sposobni i voljni da uspostavljaju dublje veze sa ljudima koji su im važni.

Zato je važno da upamtite, u godinama koje dolaze, deca se neće toliko jasno sećati vaših reči, ali će se sigurno dobro sećati kako su se zbog onog što ste im govorili ili radili osećali.

Priredila: A. Cvjetić

Izvor: raisedgood.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama