Čini mi se da je vazda isti. Jedina razlika između sada i pre su one sitne bore oko očiju. Njih sam dobila u nasledstvo. Kao i sve drugo na telu.
Fizički smo poput dva jajeta. Uglavnom, samo fizički.
Kada smo u školi, u mojoj petnaestoj godini života, pisali sastav na temu očeva, napisala sam:
„Moj tata je visok i mršav. On nikada ne zna koji sam ja razred i nikada mi ne ide na roditeljske sastanke, ali ga ne krivim za to. Jednostavno, očevi to ne rade. Ne govori mnogo, ne kreće se mnogo, ne svađa se nikada i ne kasni. Ne krši pravila i radi u istoj firmi čitav život. Ljudi ga vole jer je umeren.
Ja ga volim jer je dobar prema meni i bratu. Nikada nam ne kupuje čokolade, jer to stric radi. Tata je jednom kupio gomilu keksa. Jednom je kupio gajbu jabuka. Jednom je kupio kilogram džema. Prvi i poslednji bicikl mi je kupio kada sam imala dvanaest, dovoljno velik da i on može da ga vozi.
Posle je danima pričao o svojim poduhvatima. Čini mi se da on uživa u tome da nešto kupuje, ali je ipak izabrao da samo donosi novac u kuću i spušta ga na sto, te ne učestvuje u njegovoj potrošnji. On nema mnogo zahteva, oblači ono što mu se kupi, jede ono što mu se posluži.“
Starija Ja bih dodala:
„Već dvadeset godina radi u istoj firmi.
Bicikl sam vozila do svoje 25. godine. Kada su mi ga ukrali, uzeli su i jedno parče moje duše. Nikad im to nisam oprostila. Osvetoljubiva sam, ali otac nije. Logično. Na njega imam samo te bore oko očiju, a i njih se trudim rešiti. On tvrdi da je bicikl bio jako star, opasan za voziti se njime i da, oni što su ga ukrali, nisu sebi učinili ništa dobro.“
Njegovi prekori uglavnom izgledaju poput:
„Ne bi trebala tako brzo da voziš.“
„Nikada mi neće biti jasno zašto uvek krećeš u poslednjoj minuti.“
„Ne bi trebala biti bez ušteđevine.“
„Ako autobus kreće u 7, ti moraš biti na stanici u pola 7.“
To čak i nisu prekori, to su više saveti, ali saveti koji ne rade posao kod mene. Kada sam, zbog svoje nepromišljene i brze vožnje, slupala kola dao mi je ušteđeni novac za popravak.
Ja nikada nemam ušteđevinu. Ustajem dva sata pre polaska na posao, ali svako jutro trčim do autobuske stanice. Jer kasnim. Dok lomim stopala kako bih stigla, pomislim na njega, koji je, za dvadeset godina radnog staža, zakasnio četiri puta. Sram me se obesi o cipele, pa tako trčimo zajedno.
Kako objasniti njegov odnos prema funkciji oca? Nisu to bila vremena moderne pedagogije i psihologije. Još ako uzmemo u obzir činjenicu da se moje detinjstvo odigrava na Balkanu, u radničkoj porodici koja je preživela rat i izbeglištvo, sve dobija univerzalnu sliku. Moji roditelji su se, dve godine posle rata, gurali po redovima za hranu. Kontekst je bitan.
Iako je bio u ratu, moj otac je za mene uvek bio jedna krhka, dobroćudna figura. To je išlo do te mere da, kada bih ujutru čula strašnu grmljavinu i kišu, ja bih se sklupčala ispod deke, sklopila svoje šačice, pa molim Boga da mi tatu ne odnese vetar.
Sećam se, imala sam pet godina, kada je otac ušao u kuću, skrivajući nešto iza leđa. Kada je napokon otvorio šaku, ugledala sam jedan mančmelou keks, ne jednu kutiju, nego jedan jedini keks. Nikada posle, do dana današnjeg, nisam bila u stanju siromaštva, ali mislim da retko šta može da parira sreći tog trenutka, kada sam dobila jedan mančmelou od tate u momentu kada smo u kući imali kilogram brašna i kesicu pasulja.
Ovo je ona priča za koju bi moj Sandro rekao:
-„S**e mi se od tvoje patetike i tužnih priča.“
Ali, neke priče ne mogu da se ispričaju na drugi način. Neki pritisci, na dva bara, postaju tuge. Znaš.
Kada se brat rodio, preselili smo se, roditelji su počeli da rade i stvari su zauzele svoje pozicije. Mene su, već sa osam godina, osposobili za čuvanje jednogodišnjeg brata, ali i za kućne poslove. Otac nikada nije kuvao, prao, niti čistio i to je bilo nešto što se podrazumeva poput činjenice da će sutra svanuti jutro.
Malo manje verovatna činjenica je bila to da je moj otac pravio najtanje i najukusnije palačinke na svetu i da je zaista uživao u tome. Ali, to je bila istina.
Kada se desi nešto što se, nikada pre, a ni posle, nije desilo, velika je verovatnoća da upamtimo sve detalje vezane za taj dan. Ja se sećam da je bila 2005. godina, jun i nepodnošljiva vrućina. Pamtim boju odeće na sebi, pukotinu na prvoj stepenici, improvizovani koš na drvetu u dvorištu, glasno dahtanje našeg psa i sebe, mršavu i ružnjikavu u dresu Dejvida Bekama, moja, loptom izudarana kolena, neobično dugačku ruku, kojom mašem i dozivam brata, ponavljajući dva puta da je tata ispekao palačinke.
Zatim, osetim ruku koji me snažno uvlači nazad u kuću, unosi mi se u lice i viče:
„Ne smeš da govoriš pred drugom decom da ti tata peče palačinke! NE SMEŠ! Nikada! Muškarci to ne rade!“
Otac galami na mene. Prvi put. Ja ne znam zašto. Nije me galamio kada sam sela u tortu, tik pred polazak na svadbu. Ni onda kada sam kući dovela tri psa, tri lutalice, koje su mu kasnije poderale cipelu.
U hodniku stojimo: uplašena i zbunjena Ja i očevo:
„Sramota je da komšije čuju. Razumeš?“
Ne razumem, tata. Nisam razumela ni tada, sa svojih dvanaest, a ni danas, na pragu tridesete godine. Šta to muškarci rade? Ili ne rade? A šta žene? Ko je postavio te granice? I zašto živimo uopšte u takvom svetu?
I zašto je sramota da pečeš palačinke? Sramota pred komšijom? Jednom sam slušala kako komšijina žena pokazuje modricu ispod oka i kaže:
„Ja krenula da je pomuzem, a ona se ritnu i vidi šta mi je napravila.“
Imala sam deset godina i od tada sam izbegavala krave. Moja baba je slušala izmišljenu priču i klimala glavom, dozivala Svetog Jovana i pravila se da joj veruje. Kada je ova otišla, baba je došapnula mojoj majci:
„Onaj opet dovatio Milku.“
Majka kaže:
„Dabogda mu otpale ruke.“
I tu se završava razgovor. Sramota je. Ne treba gurati nos u tuđe dvorište. Sramota je dobiti batine. Sramota je pričati o tome kako je neko dobio batine. Sramota je peći palačinke. Samo komšiju nije bila sramota. Ni njemu slične. Nikada.
Piše: Snježana Pačavra
Izvor: Lolamagazin