Татјана Романов је учитељица из Томашевца која већ више од двадесет година ради у ОШ „Свети Георгије” у Уздину. По много чему, њен позив је „обичан” учитељски посао, али је још више оних ствари који га чине специфичним, изазовним, другачијим. Рад у сеоској школи, са децом различитих националности, вера, обичаја, често и материјално угроженом, није нешто са чиме се сусрећу учитељи у урбаним срединама. Када радите у одељењу у ком већи број деце не поседује рачунар, где су разлике у социјалном и материјалном положају изузетно велике, ускладити све то, а уједно деци бити и учитељ и васпитач, није нимало лак задатак.
Радите у изазовном окружењу – у одељењу са малим бројем ђака, различитих националности, друштвеног положаја, социјалних могућности… Како успевате да то све ускладите и функционишете као једна породица у којој су сви једнаки?
Моја одељења су малобројна, са ученицима из мешовитих бракова, а окружење у коме радим карактерише богатство различитости народа и националних мањина. У том контексту неопходно је развијати мултиетничку толеранцију, која је важан покретач заједничког живота и боље комуникације међу ученицима. Деца треба да науче да прихватају и поштују различитост, да не пристају на дискриминацију, да упознају елементе националне културе, своју националну историју, обичаје, традицију, језик, фолклор, ношњу… Више од половине мојих ђака припада маргинализованим, социјално-угроженим породицама ромске националности. Трудим се да упознам њихов начин живота, породицу и услове у којима живе и одрастају. То су деца из осетљивих група и са посебним образовним потребама и неопходна им је друштвена брига. Једна од последица ове чињенице јесу њихова слаба образовна постигнућа. Да би ова деца опстала у образовном систему, мој задатак као човека и учитеља јесте да препознам специфичности њихових образовних потреба и побољшам средину и климу за учење, како би им се пружила прилика да постану успешнији. Настојим, а у томе ми и дугогодишње искуство помаже, да заштитим своје ученике, покажем мајчински однос, емпатију и развијем осећај сигурности, самопоуздања и властите вредности код свакога.
Један од већих изазова за све просветне раднике у Србији је и рад са децом по индивидуалном принципу – ИОП. Да ли сте се сусретали и са таквим задатком и шта је Ваш утисак? Шта бисте посаветовали младим колегама – како да приступе ђацима са којима раде по ИОП-у и како да то ускладе са свакодневном наставом?
У својим одељењима имам ученике који прате наставу по прилагођеном и измењеном образовном плану. Током спровођења инклузивног процеса обогатила сам своје професионално искуство квалитетнијом комуникацијом са ученицима и њиховим родитељима. Велику подршку и помоћ пружа педагошки ромски асистент, како би се развијала свест о значају редовног похађања школе, редовног информисања о напредовању и постигнућима ромске деце.
Сагледавајући целокупну породичну ситуацију, прилазим ученицима на индивидуализован начин, уважавам њихове потребе и могућности и прилагођавам дидактичко-методичке услове. Откривам интересовања и вештине деце, њихово лично и животно искуство, па надовезујем когнитивни процес. Осмишљавам подстицајне наставне задатке и укључујем их у активности и пројекатске задатке (то је, понекад, строфа која се изговори, плакат који се држи, хорско певање или укљученост у музичке игре). Ученици се, поступно, уводе у технике учења, пружа им се помоћ у превазилажењу неуспеха, развија се унутрашња мотивација, организује се помоћ бољих ученика слабијим. Постигнућа и успех ученика се систематски прате, на основу тога се утврђују посебне потребе сваког ученика. Планирају се и припремају посебне активности да би се ученицима који заостају у раду помогло у сагледавању тешкоћа у наставном процесу. У учионици су на паноима изложени наставни материјали који омогућавају лакше савладавање писања слова, пано са таблицом множења, а често користимо и друштвене игре, ради боље едукације ученика.
Пројекат Упознавање деце ромске националности и деце из социјално угрожених породица са основама система рачунара активно функционише у нашој школи већ неколико година, на добробит ученика. Знајући да поменута деца не поседују компјутере, због тешке материјалне ситуације и незавидног статуса, прикључила сам се и заједно са професором информатике и педагошким ромским асистентом укључила петоро ученикa из свог одељења. Циљ пројекта је упознавањe са начином рада рачунара и његовим могућностима примене, претраживање сајтова, истраживачки рад, проналажење података и сл. Стечено знање са обуке применили су у осмишљавању и креирању угледног часа о Војводини. На угледном часу били су укључени у хорско певање, извођење музичких игара и рецитовање песама. Такође, свој допринос су дали у изради едукативног паноа о Војводини.
Смернице којих се придржавам у инклузивном раду:
- Поштовање принципа индивидуализације наставе прилагођавањем темпа рада сваком ученику;
- Образовни захтеви и садржаји одмерени су и прилагођени читалачким способностима ученика и степену њиховог критичког разумевања;
- Излагање је прилагођено појмовном фонду ученика;
- Развијање одговорног односа према себи, другима, окружењу и културном наслеђу и чување националног идентитета.
Једно од питања које се само по себи намеће је и – како научити децу која иду по редовном програму да на прави, другарски, демократски начин прихвате другара који је по нечему од њих другачији? Кажете да разноврсност треба претворити у предност, а знамо да ће многи помислити – како?
Свакодневни изазов ми је да пробудим и негујем осећај припадности одељењској заједници и међусобно поверење. Свака добро организована наставна активност требало би да омогући потпуну партиципацију ученика, да развија вештине тимског рада, сарадње и заједништва кроз интерактивно и искуствено учење. Настојим да моји ученици добијају нове улоге на часовима и тако постају моји равноправни сарадници, планери, дизајнери, иницијатори, истраживачи и модератори. Њихове сугестије уважавам ако су оправдане и смислене. Учим их емпатији, позитивном и конструктивном сагледавању, анализирању и критиковању понашања, али и самокритици. Стварам позитивну атмосферу за учење и развој јер, као што каже Џ. Хјустон – Деца могу научити скоро све, ако су у прилици да пробају, додирну, чују, виде и осете информације.
У једном од својих интервјуа рекли сте да је за развијање самосталности и стваралаштва код деце неопходно прибећи иновативним моделима наставе. Можете ли нам дати неки конкретнији пример?
Поборник сам и љубитељ пројектне, хеуристичке и игролике наставе, чијом имплементацијом реализујем истраживачко-креативне радионице, развијам стваралаштво ученика, подстичем оригиналност и богатим когнитивни процес. Са великим ентузијазмом мотивишем децу за наставне и ваннаставне активности и заједно са њима креирам изузетне и запажене изложбе за све ученике наше школе, наставнике и родитеље. Креирали смо пано Тамо-амо по Војводини у виду географско-едукативне карте која помаже деци да кроз игру у паровима науче неке основне природне одлике наше житнице. Веома је интересантан и поучан Стваралачки прозор, пано са мноштвом података о познатим ствараоцима који су рођени у Војводини. Картице са садржајима помажу и када се организује такмичење у разреду. Поносни смо на интерактивну мапу Поље ветрењача, која је настала током угледног часа и радионице са родитељима, јер пружа много интересантних података о традиционалним ветрењачама у Војводини и појави модерних ветропаркова.
Активности нашег пројекта Богатство различитости доприносе развијању мултиетничке толеранције, што увек промовишем и на стручним скуповима као неопходну животну вештину. Трудим се да тимским радом ученика из српских и румунских одељења реализујем етно-изложбе, излете до Етно-куће и Галерије наивне уметности. На тај начин се подстиче и развија атмосфера међусобног прихватања и разумевања и остварује демократски приступ васпитању и поштовање других култура и религија. Исто тако се побољшава и обогаћује партнерски однос ученика и наставника, као и функционалност у комуникацији свих учесника.
Често истражујете наставну праксу, примењујете мини-акциона истраживања која се тичу различитих васпитних и образовних тема. Да ли бисте поделили са нама неке занимљиве резултате тих истраживања?
Заједно са тимом колега организовали смо и реализовали истраживање чији је циљ да се испитају ставови 87 ученика (од III до VIII разреда) у вези са читалачким навикама. Намера је била де се стекне увид у степен читалачких навика ученика. Анализом резултата установили смо да код наших ученика постоји веома низак ниво читалачких навика, да је и квалтет и квантитет читања на ниском нивоу. Чита се веома мало, и то домаћа лектира због оцењивања, али је у већини случајева критичко разумевање текста недовољно. Највише читају најмлађи ђаци, откривајући тако нови свет, развијајући имагинацију и обогаћујући речник. Образложење резултата лежи у чињеници да је раније књига много више вреднована и од малих ногу се развијала култура читања. Данас све институције, почев од породице до школе, много мање подстичу потребу за читањем код деце. Данашњи систем живота је више визуализован него раније, а интернет је постао главни извор информација. Као што знамо, основно правило интернета је брзина и сажимање информација.
Резултати истраживања подстакли су нас да осмислимо пројекат Читалачко срце са циљем мотивисања и подстицања ученика да читају што више књига, пишу, цртају, маштају, да развијају љубав према књижевности. Ученици имају задатак да током године читају и пишу своје дневнике у којима ће анализирати прочитана дела, писати своје коментаре, закључке, ставове, размишљања. На тај начин су укључени у један процес где развијају своју самосталност у приступу књижевном делу, писменом изражавању и ликовном представљању прочитаног. Дневници прочитаних књига се воде током целе школске године, оцењују, вреднују и на крају се проглашавају најуспешнији.
Шта сматрате најтежим, а шта најлепшим делом посла којим се бавите?
Учитељски позив је велики изазов. Бавити се одговорно и савесно овом професијом значи с једне стране низати успехе, али подједнако и волети њене тешке стране, премостити различитости, остварити комуникацију и здраву климу. Визија коју један учитељ постави испред себе је светионик и сигурна водиља до циља. Трудим се да до својих ученика у свакодневном дружењу допирем не само подучавањем, давањем инструкција и примера већ и срцем и душом. У томе је лепота ове професије. Моја свакодневна мисија лежи у томе да досегнем узвишене циљеве у наставничком позиву, да развијам личне особине за добробит својих ученика, јер ми они верују, воле ме и поштују.
Добитник сте и награде „Др Ђорђе Натошевић”. Шта Вам је донело ово важно признање и зашто мислите да сте се издвојили од осталих колега?
Награда „Др Ђорђе Натошевић” је престижно покрајинско признање и додељено ми је због резултата које постижем у образовно-васпитном раду, унапређивања квалитета наставе и примене образовних иновација у наставном процесу.
Признање ме подстиче да и даље савесно, предано, професионално и достојанствено представљам свој учитељски позив. Истовремено ме мотивише и охрабрује, даје „ветар у леђа”, јача веру у изузетност наше струке и подсећа да сам на добром професионалном путу.